03.03.2013.
РЕАГОВАЊА: ОБРАЋАЊЕ ЈАВНОСТИ СРБИЈЕ И РУМУНИЈЕ “Гергина” Неготин, Удружење за оцување идентитета, културе, традиције и језика Влаха

Гордана Стаменић , копредседавајућа Међувладине мешовите комисије за националне мањине Република Србије и Румуније
Богдан Ауреску , копредседавајући Међувладине мешовите комисије за националне мањине Република Румуније и Србије
Кнут Волебек , Високи комесар ОЕБС за питање националних мањина


ЈАВНОСТИ СРБИЈЕ И РУМУНИЈЕ

Овим обраћањем, Удружење за очување идентитета, културе, традиције и језика Влаха, „Гергина“ из Неготина, жели да укаже на недопустиво нарушавање права на слободу изјашњавања и права да будемо Власи, од стране неких организација у Србији које себе категоришу као „влашке“.

Ми њима не оспоравамо право да буду Власи, или Румуни, или Власи – Румуни, или Румуни – Власи, или Власи и Румуни са свим, или без, косих и водоравних црта и цртрица, али не дозвољавамо да они негирају наше право да имамо свој став, онакав какав је био, какав је сада и какав ће увек бити. Да смо били, јесмо и увек ћемо бити Власи, рођени у држави Србији, коју смо увек сматрали, сада је сматрамо и увек ћемо је увек сматрати, својом једином домовином.

Наиме, ми чланови Удружења „Гергина“, као и већи део јавности Србије, помало смо уморни од става који заступају челници политичке организације Влашка демократска странка Србије, али и невладиних организација Ариаднае филум и Друштво за културу Румуна -Влаха „Трајан“.

При томе, наравно, не оспоравамо њихово право да мисле и имају свој став, али оспоравамо њихов став да су једино њихови чланови „аутентични“ Власи. Или, другим речима, они су почели да нас деле на подобне и неподобне. А то је недопустиво. Јер нам је из историје познато куда води такав став и начин размишљања.

Ми њима не оспоравамо право да буду Власи, или Румуни, или Власи – Румуни, или Румуни – Власи, или Власи и Румуни са свим, или без, косих и водоравних црта и цртрица, али не дозвољавамо да они негирају наше право да имамо свој став, онакав какав је био, какав је сада и какав ће увек бити. Да смо били, јесмо и увек ћемо бити Власи, рођени у држави Србији, коју смо увек сматрали, сада је сматрамо и увек ћемо је увек сматрати, својом једином домовином.

Они говоре у наше име, мада ми то не желимо! И ми сами умемо да говоримо о нама. Јер смо ми Власи, баш као што су то били и наши преци. Међутим, представници побројаних организација, својим изјавама, врше атак на наше право да будемо Власи, проглашавајући себе за једине и „аутентичне“ Влахе. Пропагирајући у својим изјавама концепт „етничке чистоте“. Правећи, у складу са својим политичким претензијама арбитрарне поделе на оне који су Власи и оне који то нису. У име чланова Удружења „Гергина“, тврдим да су на овај начин, од стране поменутих организација, угрожена права на слободу изјашњавања.

Декларација о људским правима припадника националних, етничких, верских и језичких мањина, Уједињених нација из 1992. године говори о праву припадника мањине – појединца. Управо због тога, сви ми заједно, али и свако од нас појединачно, припадници смо влашке етничке заједнице, чија се права од стране поменутих организација оспоравају. Зато и иступамо у одбрану права сваког човека да буде оно што јесте.

За нас, то право је да будемо Власи. Оно што смо били, што јесмо и што ћемо увек бити. А то наше право они негирају својим неистинама и позивом на силу и принуду. Због њихове потребе да имају „сањани број својих истомишљеника“, на делу је отворено негирање наших права. И то пред очима српске и европске јавности. Неистинама и заменом теза о угрожености мањинских права Румуна негирају се права нас Влаха да баштинимо своје обичаје, језик и културу. Отворено се позивају државне институције на примену силе и репресије како би се Власима укинула и она права која нису укидана ни у време тоталитарних режима, а о остваривању других права, у складу са Европском повељом о мањинама да и не говоримо.

Под плаштом остваривања права румунске националне мањине (које ми не оспоравамо), самопроглашени „једини“ и „аутентични“ представници Влаха, отвореним писмом траже од Србије, Румуније и ОЕБС-а, укидање свега са преџнаком „влашко“. Укидање влашких емисија на локалним телевизијама и забрану употребе влашког језика. Све под изговором да „има превише речи које нису румунске“, траже забрану употребе влашког писма, јер „има превише слова која су српска“.

Забринути смо, јер тај говор о „чистоти“ језика и писма је врло близак говору о „чистоти“ расе и крви! Зато се и обраћамо, са вером и надом да ћете спречити да до тог и таквог говора дође. Јер смо врло забринути због ширења идеја о „чистоти“ народа од стране поменутих организација. То није у духу влашке културе која негује начела толеранције и суживота са другим народима, у миру и међусобном уважавању. У исто време, ми њима ништа не оспоравамо. Нека раде шта хоће и како хоће. Али нека оставе нас да ми радиомо оно за шта имамо подршку оних који себе називају Власима. И који не желе да буду Румуни. Са или без косих и водоравних цртица.

Представници појединих „влашких“ организација, у име одбране елементарних људских права траже да се нама Власима укину иста та права. И не виде ништа лоше у томе што је једна организација за људска права, део те ујдурме. Мада је сасвим логично да људска права буду универзална и недељива. Или их има или нема. И да су, самим тим, потребна и нама као и њима. И да је једина граница за остваривање нечијих људских права, право других на та иста права. А они су, управо, угрожавајући наша права, прекорачили ту границу.

Ми поздрављамо њихову тежњу да буду Румуни и да као румунска национална мањина остваре своја мањинска права, али иста та права тражимо и за нас Влахе, јер ако је за представнике тих организација Влах синоним, за нас је Влах наш етноним.

Иако и сами у јавној комуникацији, на телевизији и на састанцима никад не користе ни влашки, а камоли румунски језик, већ редом користе српски језик, нештедимице нападају као „скандалозну“ одлуку Националног савета Влаха, да српски језик користи у својим званичним наступима.

У Источној Србији не постоји „вештачка подела“ на Влахе и Румуне, већ тамо живе Власи и Румуни, као и Срби и Роми и други. Сами су се људи опредељивали и нико их није „вештачки делио“, јер овде подела и нема, пошто заједно живе вековима. Јер је једна од највиших вредности влашког друштва толеранција и суживот са другим народима.

Неистинита је тврдња да почетком деведесетих година XX века ни једна организација није истицала одвојено постојање влашке и румунске заједнице. Свако ко има мало дуже памћење, сетиће се да је Димитрије Крачуновић, иако се залагао за јединствено деловање Влаха и Румуна, у називу своје политичке партије јасно ставио “Демократски покрет Влаха и Румуна“, истичући тиме и фактичко постојање та два ентитета и јасну дистинкцију међу њима. Стављање знака једнакости између ова два ентитета долази тек са настојањем самопроглашених „јединих представника Влаха“ да прошире свој „румунски програм“ и на тај начин добију што већу политичку подршку.

Тачно је да су избори за Национални савет Влаха, 2010.године, изазвали повећано интересовање Влаха за „влашко питање“, али је груба замена теза то доводити у везу са ангажманом појединаца из НС Влаха, који приадају и некој од странака на политичкој сцени Србије. Власи не живе у гету, већ су активни припадници друштвеног живота Србије и чињеница да су неки од чланова НС Влаха истовремено успешни и у политичком животу на нивоу локалне самоуправе, или републичком нивоу, само им даје додатни легитимитет, јер тај свој успех дугују како подршци Срба, тако и подршци Влаха у својим срединама. А то није само особеност Влаха. Има и других представника националних мањина који су постигли значајан успех. И то не само политички већ и општедруштвени. Оспоравање нечијег етничког идентиета на основу његовог политичког опредељења је недопустиво. Као што је недопустиво да припадници неких организација врше изједначавање припадности политичкој партији са припаношчу одређеној етничкој групи. А они, очигледно је, врше, не само изједначавање две различите етничке заједнице (Румуна и Влаха), већ и политички и етнички идентиетет, што је апсурдно и некоректно.

Лицитирање годинама старости изабраних припадника НС Влаха и алузије о њиховим „поодмаклим годинама“ је не само дегутантно, већ пренебрегава чињеницу да је на последњем попису просечна старост припадника влашке мањине 51. година. Зар је у реду да нечија права буду оспорена само зато што је старија особа? Ово је само још један од примера врло дискриминишућег става, који се у овом случају одразио на старост појединца. То је врло забрињавајуће!

Чињеница је да је Србија земља матица Влаха. То није оспорено чак ни у делима чанаведеног историчара др Гацовића, где се говори о континуитету влашког живља на овим просторима од средњег века до данас, што само по себи говори о површности и паушалности оптужби изнетих на рачун Влаха и њиховог националног савета.

У низу неистина, неистинита је и тврдња да су из НС Влаха искључени једини прави представници заједнице. А шта је истина? Чињенице!

А чињенице говоре да је четворо припадника НС Влаха, од 7 изабраних на листи бр.2 „Заједница Влаха Србије“, желећи да себе прикажу као жртве, самовољно одлучило да не учествује у раду НС Влаха, показујући тиме да им је битнија лична промоција од судбине нас Влаха. Као и што је истина је да остали изабрани чланови, како са ове, тако и са других изборних листа активно учествују у раду НС, доносећи историјске одлуке за нас Влахе.

Критикујући НС Румуна „због неактивности по питању Влаха“, а истовремено негирајући истом НС Румуна да представља „Влахе односно Румуне јужно од Дунава“ цела прича је доведена до апсурда, који доводи до коначног признања „специфичности влашке заједнице“, заправо њене самобитности и етничке различитости у односу на Румуне у Банату.

Врхунац неистина и тоталне неупућености самопроглашених „јединих влашких представника“ у актуелна дешавања у влашкој заједници исказује се кроз оптужбе на рачун књига штампаних на влашком језику и влашком писму. Наиме, нису штампани „први уџбеници“ на влашком језику и писму, већ песмарица и бојанка за децу „Панда ȋнвацă кунг-фу“, као и српско-влашки приручник „Говорим влашки“ и збирка шаљивих влашких прича „Елвис алу Ћобану“.

Књиге су каталогизиране и заведене у Народној библиотеци Србије под пуним именом и презименом аутора, а не под неким псеудонимом, што се да утврдити непосредним читањем истих. Међутим, „самопроглашеним представницима Влаха“ највише је, изгледа, засметала чињеница да се један Влах, на једној влашкој књизи, писаној влашким језиком на влашком писму, потписао аутентичним именом своје велике влашке фамилије Пасујони из Дубоке, чији припадници данас живе не само у Србији и Црној Гори, већ и у Италији, Аустрији, Швајцарској, Француској, Немачкој, Шведској… Јер, Слободан Голубовић дПасујони, са поносом истиче да је и Слобуодан алу Пȋатру, алу Душан, алу Јуова, алу Пȋатру, алу Голуб, алу Пȋатру дПасујони, а ми у Удружењу „Гергина“ са поносом истичемо да је наш члан, али и члан Одбора за образовање НС Влаха, као и координатор за увођење изборног предмета у основне школе. Он са поносом истиче да је Влах, а такође с поносом и да је дПасујони из Дубоке, места које је до половине XX века било један од центара влашке културе и духовности, те место чувених дубочких Русаљки, чији је потомак.

Међутим, нама је јасно да се ширењем ових неистина врши отворени притисак на институције система, како би се Власи спречили да у школама уче о обичајима својих предака, свом влашком језику и влашкој култури, а да уместо тога уче румунски језик, са елементима румунске националне културе.

И све ово се дешава када влашка заједница и НС Влаха, покретањем поступка пред Министарством просвете тражи усвајање Плана и програма и увођење изборног предмета „Влашки језик са елементима националне културе“ у млађим разредима основне школе, у оквиру кога би се заинтересовани ученици упознавали са влашким говором и влашком културом краја у коме живе, као и са говорима и обичајима других Влаха Источне Србије.

За писање уџбеника ангажован је дипломирани етнолог-антрополог и познавалац влашког говора и влашке културе, а као консултанти, ангажовани су стручњаци из области педагошких наука и лингвистике. Уџбеник је још у рукопису па као такав недоступан, како јавности тако и људима који за себе тврде да су аутентични Власи, а који доносе негативан суд о уџбенику који нису ни видели, а камоли прочитали.

„ О темпора, о морес ! “ – у своје време рече Цицерон.

А нама, у Удружењу „Гергина“, преостаје само да дигнемо свој глас у одбрану свих нас. У одбрану права да, какви год да јесмо, будемо то што јесмо!

С поштовањем,

У Неготину, 03.марта 2013. године.

Примаријус др Синиша Челојевић

председник Удружења „Гергина“ , члан ИО и председник Одбора за службену употребу језика и писма Националног савета Влаха

Close Menu