24.02.2011.
МИ СМО ВЛАСИ ДРУГИ НЕ ЖЕЛИМО БИТИ

МИ СМО ВЛАСИ ДРУГИ НЕ ЖЕЛИМО БИТИ

У складу са Уставом и Законима Републике Србије, у складу са међународним, посебно европским стандардима и нормама садржаним у правно обавезујућим документима за све државе које су их прихватиле, СЛОБОДНО СМО СЕ ИЗЈАСНИЛИ КАО ВЛАСИ, КАО ПРИПАДНИЦИ ВЛАШКЕ НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ У СРБИЈИ!

Као Власи смо, избором Националног савета влашке национане мањине на електорској скупштини одржаној 04. марта 2006. године у Бору, исказали и недвосмислену бригу да заједно очувамо свој заједнички влашки идентитет, укључујући културу, традицију, језик и религију. Тиме смо, такође, јасно доказали да испуњавамо један од основних критеријума из члана 2. Закона о заштити права и слобода националних мањина, којим се дефинише да је национална мањина свака група држављана која је по бројности довољно репрезентативна, и која иако представља мањину на територији државе у којој живи, припада некој од група становништва које су у дуготрајној и чврстој вези са територијом те државе и поседује заједничка обележја као што су језик, култура, национална или етничка припадност или порекло, по којима се разликује од већине становништва.

Истичемо чињеницу да је Национални савет румунске националне мањине изабран још 04. септембра 2004. године, што недвосмислено потврђује да су Власи у тренутку формирања свог Националног савета били свесни своје посебности и свог посебног националног идентитета и јасно указали да постојећи Национални савет румунске националне мањине није институција кроз коју могу да остваре своје законско право на очување своје самобитности и националног идентитета.

Тадашњни Национални савет влашке националне мањине у свом Статуту дефинисао је влашки језик као званични матерњи језик Влаха који би требало стандардизовати. Нажалост, после тога, почиње континуирана, офанзивна активност и притисак Румуније у правцу негирања и оспоравања влашке националне мањине, влашког језика и идентитета, који трају до данас. Реч је о неприхватљивом и непримереном притиску на националну свест Влаха, пре свега у Источној Србији, који је у суопротности са Уставом Републике Србије и свим међународним и европским документима у области заштите мањинских права.

Подсећамо да члан 47. став 1. Устава Републике Србије гласи: „Изражавање националне припадности је слободно“, а члан 3. тачка 1. Оквирне конвенције за заштиту националних мањина Савета Европе, гласи: „Сваки припадник националне мањине имаће право да слободно бира да буде третиран као такав или не и неће доћи у неповољан положај због таквог опредељења или вршења права везаних за то опредељење“. То су извори неприкосновеног, неотуђивог и искључивог права сваког појединца да изрази свој национални идентитет у складу са личним осећањем и суштином свог бића и свести. Грађанима Србије, укључујући и оне који су се у погледу националне припадности свесно, слободно и по својој вољи определили као ВЛАСИ, нико не може одузети право на национални идентитет изједначавајући их, било са припадницима већинског народа, било са припадницима неке друге националне мањине.

Неприхватљиво је да се држава Србија и њени надлежни органи због поштовања наших права константно критикују и да се Србија условљава на путу европских интеграција због наводног непоштовања мањинских права Влаха у Тимочкој крајини, које Румунија, нажалост, не признаје као такве, сматрајући их Румунима. Овакве критике и оспоравања за нас припаднике влашке националне мањине у Србији су неприхватљиве и увредљиве и представљају негирање нашег основног права на посебност и идентитет.

Свако у Србији, па и они који живе на подручју Источне Србије, има право и могућност да се изјасни слободно о свом националном идентитету, тј. као припадник румунске, влашке или било које друге националне мањине. Уживање тог права морају поштовати, како Србија, тако и Румунија, или било која друга држава, јер су се на то обавезале прихватањем међународних норми и стандарда. Постојање влашке мањине, уосталом, не спори се ни у другим државама Балкана, које је, као и њен језик признају.

У вези са наведеним, не негирајући међусобну сродност и заједничке корене у процесу етногенезе, историјски гледано јасно је да је на просторима Балканског полуострва било бурних догађаја и великих миграција, у више наврата, у различитим правцима, ка северу преко Дунава и назад ка југу. Дакле, од последње значајније велике сеобе на просторима Балкана прошло је преко двестотине година. Од тог времена, и поред већ тада извесне различите аутохтоности са леве и десне стране Дунава, под утицајем различитих историјских, друштвених и економских околности кренула је очигледна и израженија дихотомија у правцу и смислу формирања различитих националних свести Румуна и Влаха као и удаљавање и стварање разлика у језику. После свега, прихватање румунског националног идентитета за Влахе било би исто што и навлачење туђе коже на себе. Уосталом данас, ми Власи у Србији сматрамо себе „Румунима“, онолико колико Румуни у Румунији, себе сматрају „Власима“. Међутим, Власи са простора Србије поштују и желе сарадњу са својом браћом Румунима, али поштују и себе, па то очекују и од других, од Румуније, од наше државе Србије, коју доживљавамо као своју домовинску матицу, као и од Европе и читаве међународне заједнице.

Када је реч о језику Влаха – влашком језику, по свему што је данашња његова карактеристика, он се уклапа у дефиницију регионалног језика у смислу одредаба Европске повеље о регионалним или мањинским језицима Савета Европе. Сматрамо да је влашки језик цивилизацијска тековина коју ваља сачувати. Свако друго поступање имало би супротно значење као и свако поступање у правцу непризнавања наше влашке посебности, самосвести и националног идентитета на који смо поносни, као и на вишевековни суживот са Србима на зајендичким просторима и у заједничкој држави.

Спочитавање држави Србији да се преко чланова „већинских странака“ (оне које у свом називу немају преџнак националне мањине) гуше права, како се каже, такозваниих Влаха у Тимочкој крајини, говори о неприхватљивој једностраности и заслепљености у поимању националних и политичких слобода и права. По таквом схватању учешће на изборима за Националне савете и бављење питањима мањинских права имају само припаднници националних мањина који су нестраначке личности или они који су чланови странака националних мањина, а сви други припадници националних мањина који су чланови „већинских„ странака (ДС, СРС, СПС, ДСС итд.) немају то право. Поставља се питање да ли је могуће да се у двадесетпрвом веку, времену највећег домета љуских права и слобода, на простору Европе, политичка права припадниика националних мањина ограничавају а и гетозирају у национални оквир. Овим се политичко биће подређује националном бићу. Национално припадање, према таквом схватању, ограничава политичко опредељење што, срећом није на такав начин, дефинисано ни Уставом ни законима Србије, али је својствено у конкретном случају онима којима сметају Власи, њихова самобитност, национална посебност и идентитет. Реч је о погрешној логици и накарадном поимању политичких права и права на национално изражавање.

Национални савет влашке националне мањине захтева поштовање Устава и Закона Републике Србије, Оквирне конвенције за заштиту права националних мањина, свих европских и међународних докумената у области људских и мањинских права и поштовање нашег достојанства и националног опредељења, не само од наше државе Србије, већ и од државе Румуније и од свих међународних а посебно европских тела и институција.

Аутор: Национални савет Влаха

Close Menu