ЈЕЗИК И ПИСМО КАО НАЈБИТНИЈА ОБЕЛЕЖЈА НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА ВЛАХА
Идентитет има релативно значење и човек га не добија рођењем, већ га стиче у свом животу, у којем задобија смисао, кроз мрежу идентитета, као што су религија, нација, територија, језик, те разни културни идентитети. Идентитет је наше одређење, пристајање и поистовећивање с нечим. Људи свој идентитет могу препознати као одређујући у моралним или духовним вредносним садржајима. Идентитет се може одредити у језику или одређењу неке наслијеђене или усвојене традиције, заједнице или идеологије. Човекова припадност религији, култури, нацији, територији или језику је трагање за смислом, као и оно што га одређује по рођењу.
Људско биће, као јединка мора да уђе у интерсубјективни однос с другима, с којима дели одређени језички простор. Појам идентитета без оног другог, не би био могућ.
Питање језика је постало актуелно у свим научним дисциплинама као што су: социологија, лингвистика, антропологија, етнологија, психологија, фонологија, теорија комуникација, а у савремено време и теорија информација и информатика. У извесном смислу мрежа културних модела једне нације назначена је у језику, који изражава ту нацију, односно језик открива цивилизацијске вредности; тако да се природа једне нације одражава у језику, док је, с друге стране, језик оно што у великој мери чини суштину нације, тачније та национална прича која се открива људима у медију језика. Јер, ако не би било другог језика, не би било ни борбе за свој језик, с којим се одређена заједница идентификује.
Први задатак језика јесте да служи као средство људске комуникације. Док језик врши ту функцију, говори нам и нешто више о особи која тај језик говори, где је та особа одрасла, нешто о њеним годинама, степену образовања, па и њеном социо-економском статусу и друштву где се креће.
Али језик има данас, поготово код нас на Балкану, значајну улогу у афирмисању националног идентитета тј. функцију која сједињује људе, али и одвајајуће функције која људима дозвољава да се сматрају различитима у односу на своје суседе. Тако, језику дајемо важну улогу у одређивању групе којој неко припада односно групе којој неко не припада – два слична задатка, али уствари различита.
Ови примери су видљиви највише у мултиетничким областима. Свима нам је јасно колико улога језика игра важну улогу код нас на Балкану, и колико се нових језика појавило од 90-их година прошлог века, који су имали само једну улогу, да служе као симбол националног идентитета. Језик је коришћен за одвајање народа који су настојали да се оделе од оних око њих. Било је примера када је језик испуњавао обе фунције, ујединитељске и разјединитељске. Језик игра важну улогу и помаже народу, који нема више самосталност у управљању, да одржи национални идентитет створен у ранијим временима.
У случајевима где се књижевни језик не успева наметнути – велики део становништва остаје двојезичан, говоре истовремено и језиком свих и локалним језиком. Из овог је видљиво да језик има више улога у друштву, тако да питање језика можемо везати за дијалекте, да имамо толико дијалеката и локализама за које се веже једно место или једна заједница људи. Свака заједница има своје приче, свој начин говора, своју историју и своју традицију коју је преносила и чувала као вредност заједнице. Међутим, свест о идентитету конституише се у мрежама дијалога с оним другим, другачијим од нас, који, такође желе да буде свесни свог идентитета. У тој различитости човек трага за идентитетом и постаје свестан свог идентитета, односно проналази свој идентитет.
Језик је играо важну улогу код већине народа, помажући им да у 19. веку дефинишу свој национални идентитет. То посебно важи за друштва Балкана која нису новонастала – усељеничка друштва, већ староседелачка друштва чије су државе, односно државе у којима живе, конституисане на вековној традицији и историјски конституисаном етнокултурном идентитету народа и која ће пре прихватити да нестану него да буду асимиловани. Према томе, „матична“ држава за ове народе је она у којој живе и у којој су одувек живели, а не било која друга држава.
Очигледно, једино ваљан метод приступа у социолошком разумевању идентитета, индивидуалног-личног, колективног, етнокултурног јесте онај који адекватно прати непрестану динамику значаја, значења и смисла прибегавању одређеној идентификацији, јер је идентитет резултат процеса идентификације унутар историјски конституисаног друштвеног односа.
Треба нагласити да је језик само један, иако у неким националним идеологијама и одлучујући, фактор националне идентификације. Порекло, историја, култура, религија и језик се обично узимају као јединствени скуп националног груписања. Њихова идентификациона улога у многим случајевима подразумева одвајање и природан дисконтинуитет у реалном животу. Ти “дисконтинуитети” су, уствари, “нације” односно “народи” који постоје као природне групе. Стога се овај дисконтинуитет може означити као “природни дисконтинуитет”. Уколико постоје различити (тј. специфични) језици међу народима, онда је сасвим природно да они условљавају и постојање различитих култура, традиција и историје.
Али да би један језик могао служити и да би био признат као национални симбол народа, потребно је да има одређене карактеристике:
а) јасан приказ о писму и ортографска посебна правила како би се њиме писало;
б) мора имати кодификована граматичка правила изложена у писаној граматици тако да они који језик не говоре као матерњи могу да га науче и да се на њих позивају;
ц) национални језик био би прихваћен ако постоји речник односно лексиком заснован на литератури написаној на том језику, такође би било корисно да се имају неке врсте индикација или могућих извора из којих би се нови речник могао направити;
д) како би се последњи услов испунио, мора постојати једна група оригиналних текстова написаних на том језику;
е) језик мора бити прихваћен од стране државне управе као језик прихватљив у административне сврхе.
Влашки језик , али и писмо , као графички модел трајног записивања језика и говора су свакако један од најзначајнијих идентификатора националног влашког идентитета. Влашка национална мањина је једна од задњих, званично признатих мањина у Србији, мада је влашки језик један од најстаријих језика на Балкану, настао у процесу романизације, који је отпочео пре нешто више од 2000 година. Истовремено. влашки језик је своје писмо у виду ортографских знакова за записивање, добио најкасније (чак и после језика Рома), тачније 24.јануара 2012. године, одлуком највишег представничкг тела Влаха, Националног савета влашке националне мањине.
Оно сто је и у историјском и лингвистичком, али и у националном контексту неоспориво, је да влашки јеyик настао на ширм подручју Балкана, током процеса романизације, који је отпочео у И веку пре нове ере, заузимањем ових простора, конкретно територија Мезије јужно од Дунава до Црног мора. Простор северно од Дунава, односно територија дела даншње Румуније могао је само у кратком периоду али и територијално ( Римљани су заузели свега 14 % те територије – Дакије) био подложан процесу романизације и то у периоду од 106- 272. године после Христа, након чега се под налетом варвара Аурелијан повлачи на територије јужно од Дунава. Од тих догађаја, дакле од ИИИ века до средине XИИИ века историја не препознаје етнос, северно од Дунава који говори неком од варијанти романског језика, дакле варијантом језика који се данас препознаје као претеча влашког језика, односно вулгаро-латинском варијантом овог романског језика. Од ИВ века , поделом римског царства, романизовани становници Балкана, преци данашњих Влаха су становници Источног римског царства, чија је северна граница Дунав. Тада, крајем ИВ века, када и хришћанство постаје званична религија Рима, сасвим је логично да и преци данашњих Влаха престају да буду пагани и примају хришчанство. Од ВИИ века званични језик Источног Римског царства постаје грчки, али како ће историчар и цар Константин Порфигенот забележити, један део становништва, и даље се у свом говору служи вулгаро-латинским, а то је популација која ће своје говоре задржати до данашњих дана, заправо они које данас називамо ВЛАСИ. Доласком Словена на Балкан, у ВИИ веку , ови уствари затичу на овим просторима део византијског живља , латинског говора управо на подручјима где и данас , као староседеоци живе Власи. Током следећих векова и бурних промена на Балкану, формирањем нових држава, Власи че бити територијално становници не само Византије, већ и Бугарског царства, као и новонасталих српских држава.
Говорити о писмености у ширем популационистичком смислу у том периоду је апсолутно бесмислено, али се Власи у то време, као верници православне Византијске цркве сусрећу се са грчким писмом, писмом које је претеча и ћириличног, али и латиничног писма.
Прва влашка архиепископија са седистем у Охриду, тачније Влашка митрополија око 1024. године, са седистем у данашњем Врању, која је имала јурисдикцију над свим Власима на Балкану, у време када је након мисионарске улоге Кирила, Методија и њихових ученика, претпоставља се да је користила ћирилично писмо, а временом и црквенословенски језик, сто је као материјално сведочење евидентно у црквеном сликарству тога времена. Дакле у овом периоду такође говоримо о територијама јужно од Дунава. Северно од Дунава прве покушаје организовања државности са влашким живљем сусрећемо тек средином XИИИ века, тако да се као први кнез спомиње Тугомир, а око 1330. године срећемо организовану кнежевину – Влашку. Романизовано становништво, закључујемо, до ових прекодунавских историјских процеса, јужно од Дунава , дакле Власи, живи готово 1300 година. Од XИИИ векао говоримо о Власима на још широј територији (и преко Дунава), као и о њиховом језику и писмености . На овом простору, на коме је црквена организација под јурисдикциом Руске православне цркве све до XИX века, сречемо и први писани документ, који датира из 1391-92 године, под називом “ Цодицеле де ла Леуд ” писан ћириличним писмом, који поред влашких садржи доста старословенских речи. То је разумљиво, ако се у овај контекст стави и цитата господина Драгомира Драгића о писмености код Влаха : “Црквена организација је на овом простору нарочито ојачала после 1371. године захваљујући увођењу монахизма и успостављању бројних манастира у Влашкој од стране Никодима Србина (Водице, Тисмана, …). То се проширило и на Молдавију и на Трансилванију. Дакле, у то време на овом целом влахофонском простору користи се у цркви старословенски и словенска ћирилица у тзв. румунској редакцији. Словенски је и језик у дворским канцеларијама влашких велможда.”
Ћириличним писмом користиће се Власи све до XИX века, па тако 1521. године наилазимо на већ познато писмо Њеакшу-а , такође писано ћирилицом, као и прву Бибилију штампану на влашком језику 1688. године, такође ћирилицом – такозвана Шербанова Библија.
О заједничком влашком језику можемо говорити све до средине XИX века, када се уједињују 2 кнежевине, Влашка и Молдавија, а као назив за новостворену државу узимају литерарни назив Романиа, односно Румунија. мења се и језик, који више није влашки, вец румунски, из кога се избацује готово 45 % речи, које се замењују неологизмима из латинског, италијанског и француског језика. Тог момента прекида се заједничка потка која је повезивала ове језике и некадашњи прекодунавски Власи се одрекавши свог имена , а и језка дистанцирају и у етничком али и лингвистичком смислу од осталих Влаха Балкана.
Власи су иначе кроз историју остали познати као веома мигративан народ, а већа миграциона кретања отпочела су јос од 1371. године, најездом Турака и то према северу. Тако це најинтензивније сеобе из ових крајева бити у Влашку, преко Дунава и Угарску, нарочито после 1521. године, када ће хиљаде влашких породица из ових крајева населити нарочито опустеле територије Баната и Ердеља, а потом и у великим сеобама, највећом 1690.године, након чега ће аустроугарски двор после Пожаревачког мира велики део тог влашког живља и вратити у ослобођене крајеве североисточне Србије, да би Банат и Ердељ населили немачким колонистима. Зато су и говори Влаха из крајева Србије слични са говорима живља који и данас насељавају Банат и Ердељ, као и са говорима данашњих Румуна, на дијалектолошком нивоу, из предела некадашње Влашке с оне стране Дунава (Олтенија).
Власи Србије нису били обухвацени реформама које су доживели прекодунавски Власи средином XИX века, у државотворном, историсјком , социјалном и културном смислу, мада су на захтев Краљевине Руније били признати као румунска мањина, након Берлинског конгреса 1878, јер је то постављено као услов Србији за признање државности . Такав статус Власи це имати све до краја ИИ светског рата, а под именом Румуни и спомињани у литератури тадашњих српских историчара, лингвиста, етнолога… Оно сто је интересантно, је да у том периоду Власи Србије користе у писаној коресподенцији ћирилично писмо, мада се преко Дунава веч увелико користи латинична ортографија. У ове крајеве се у периоду између два рата, па и у току ИИ светског рата из Румуније пласира литература специјално намењена Власима, али такође писана чириличним писмом.
Након ИИ светског рата , излази на ћириличном писму и лист Ворба Ностра. а преко слободног Радио Зајечара , се прво на влашком језику објављује вест о ослобођењу.
До данашњих дана било је више покушаја да се изнађу адекватна решења за записивање влашког језика , од којих би поменули чириличну “пауницу” господина Пауна Ес Дурлића, као и значајан допринос господина Љубише Ницуловића – писмом које је назвао “влахољица” и на коме је објавио неколико књига , међу којима и превод Новог завета на влашки језик. као и Ворбарју, српско-влашки речник.
Дошли смо до кључног решења, везаног за језик и писмо које:
- у потпуности заокрузује идентитет Влаха као националне заједнице,
- обезбеђује корисцење свих осталих мањинских права која гарантује Устав, као и законски прописи којима се регулису права националних мањина.
Прво питање, доста оспоравано је – ко има компентенције да предложи ортографска решења која ће се примењивати записивању влашких говора, а ко да предложена решења и усвоји !?
Сви заинтересовани лингвисти су као научни радници позвани и добродошли да у оквиру своје научне дисциплине истражују и проучавају говор Влаха Источне Србије.
Они су такође позвани да дају свој суд о говору Влаха, АЛИ ИМ ТО НЕ ДАЈЕ ЗА ПРАВО ДА ОДРЕЂУЈУ КАКО ЋЕ ВЛАСИ ГОВОРИТИ И ПИСАТИ НА СВОМ ЈЕЗИКУ У МЕЂУСОБНОЈ КОМУНИКАЦИЈИ.
Питање Влаха је за многе научно питање, али је САМО ЗА ВЛАХЕ И ЈЕДИНО ЗА ВЛАХЕ, ЖИВОТНО ПИТАЊЕ !
Закон о националним саветима националних мањина , јасно дефинише да Национални савет као највише представничко тело ВЛАХА ДОНОСИ ОДЛУКУ О СЛУЖБЕНОЈ УПОТРЕБИ ЈЕЗИКА И ПИСМА , те је тиме свака даља дискусија на ту тему заокружена и јасна !
У Србији, Вуково ћирилично писмо усвојено је на седници Владе Србије 1868. године, у Црној Гори, црногорско писмо је усвојено на седници Владе Црне Горе, 10. јула 2009. године, тако је и влашко писмо усвојено на седници највишег органа влашке зајднице 24. јануара 2012. године!
Да на крају закључимо:
- Влашки језик је назив за архаичне романске дијалекте којим, као својим матерњим језиком, говоре Власи источне Србије.
Основа за овакав приступ језику Влаха призилази из цлана 4, Декларације Националног савета Влаха у коме се казе : “ И поред чињенице да је језик, којим Власи данас у Србији говоре идиом (дијалект), произашао из балканског латинитета, наравно делом из румунског а делом са примесама из нероманских језика, он је довољно специфичан да се сматра матерњим језиком Влаха.
По дефиницији из члана 2, Повеље о регионалним и мањинским језицима Савета Европе, власки језик се по својим битним одликама сврстава у мањинске језике и то као матерњи језик Влаха, који зиве у Републици Србији. По одредницама из ове Повеље мањински језици су :” они који су традиционално у употреби на одређеној територији једне државе од стране држављана те државе који чине бројчано мању групу од остатка становништва те државе “.
- Полазећи од лингвистичке дефиниције по којој је “ Дијалект, дијалекат или наречје варијетет језика који користе људи одређене географске области” влашки језик заправо чине два основна наречја (названа по територијално – географским областима Србије, коју насељавају припадници влашке националне мањине, говорници ова два наречја :
Хомољско – Браничевско наречје и Крајинско – Тимочко наречје.
- Влашко писмо је засновано на Власима познатим графичким решењима за писмо, односно на равноправној употреби ћирилице и латинице, које су Власи упознали кроз образовни систем државе Србије. Писмо одговара језичким и фонетским карактеристикама влашког језика, тако да поред познатих 30 графема, садржи и додатне графеме за катактеристичне гласове оба нарецја влашког језика.
Дакле, пред вама се налазе обе варијанте влашког писма: ћирилична и латинична. Ћирилично писмо је писмо које Власи користе од почетка своје писмености, кроз византијско наслеђе. У основи ради се о грчком алфабету из кога је преузето 26 словних знакова, по принципу једно слово-један знак. Слободно можемо констатовати да је ћирилично писмо историјско писмо Влаха на Балкану, обзиром на први писани документ на ћирилици јос из 1392. године. Као и у латиничном писму, које се састоји од 30 словних знакова предложена решења односе се на 5 додатих словних знакова карактеристичним за влашки језик: то су мукло “А” (Ă) мукло “И”, (Î ) карактеристичних за Крајинско Тимочки дијалект, као и “џ” “шј” и “жј” , који су уз прва два карактеристични за Браничевско Хомољско наречје.
Латинично писмо је писмо свих романских народа, те је као такво оправдано увести га у равноправну употребу за потребе Влаха. Несувисло је у савременом добу задржати се само на ћирилици када је савремена комуникација заснована на латиници као глобалном писму у разним варијантама. Будући да су многи Власи данас становници Европе, те самим тим упућени на интензивно коришћење латинице као примарног писма у свакодневној комуникацији, те да је и у Србији где је ћирилица званична, у свакодневној употреби и у великом проценту заступљено латинично писмо, увођење и латиничног влашког писма предстаља логичан избор
Оба писма су словна, односно састоје се од словних графема. Ћирилично писмо се састоји од 34 монографа и једног диграфа “џ”. За 34 словних решења у ћириличном писму задржан је принцип једно слово – један глас, односно сваком фонему одговара један графем.
Латинично писмо се састоји од 31 монографа и 4 диграфа: џ, љ, њ и џ.
Додатни самогласници карактеристични за влашки језик (поред постојећих 5 – а, е, и, о, у) за оба наречја су Ă и Î
Додатни сугласници карактеристични за Хомољско-Браничевско наречје : Џ , Ś и Ź .
На крају овог излагања хтео бих да разјасним неке појмовне забуне, којима се у последње време манипулише у јавности. Никакве стандардизације влашког језика неће бити, у смислу да се измишља неки нови, књижевни влашки језик. Опредељење је Националног савета Влаха да се очувају постојећи дијалекти влашког језика, као да се сви напори уложе на ревитализацији влашког језика. Та опредељења иражена су и у Платформи Националног савета у којој се јасно истиче : у тачки 6. под називом НОРМИРАЊЕ ВЛАШКОГ ЈЕЗИКА
Ово је врло актуелна тема у наступима Националног савета Влаха. Међутим, то се може везати само за писмо као ортографски систем, а не и за језик на коме постоји веома мало писаног материјала.
Приоритетни задатак Националног савета Влаха је очување и ревитализација влашког језика и његових наречја.
Управо рад на стандардизацији записивања влашких говора, кодрирање влашког језика, изискује регрутацију и ангажовање стручног лингвистичког кадра , али и добрих познаваоца влашког језика.
Сада, када је усвојено влашко писмо, пред нама се отвара и поље на коме нас очекује и борба за практично остварење, не само декларативно, и свих осталих права, као што су образовање на матерњем језику Влаха, богослужење на матерњем језику и све остале делатности из културног миљеа влашке националне мањине, кроз издавачку делатност , презентацију традиције, културе, предања и свега сто репрезентује Влахе, али сада и у писаној форми.
Аутор: Драган Андрејевић