Уз славску трпезу постављену у просторијама Еликсир фондације, ученици основних школа из Кобишнице и Прахова, заједно са Удружењем „Гергина“ из Неготина и Националним саветом Влаха, обележили су 24. јануар, Дан влашког језика.
Свечано је било у простору Еликсир фондације, где се окупио велики број родитеља и ученика из три крајинска села: Кобишнице, Прахова и Радујевца. Трпеза, права славска. Од гибанице и пита, до старинских колача спремљених на машини и посутих прах-шећером. Крај славског колача, свећа, вино и жито.
Ученици основних школа „Стеван Мокрањац“ из Кобишнице и „Павле Илић Вељко“ из Прахова и Радујевца дочарали су навечерје славе посвећене Светој Петки. Обичај од давнина, већ заборављен, а негован у Кобишници, подсетио нас је не само на то како се славило, већ и како се говорило, на речи којих су се присутни посетиоци овог лепог догађаја присећали.
Већ трећу годину, 24. јануар се обележава као Дан влашког језика, а циљ је да се језик сачува од заборава и пренесе новим генерацијама.
„Предмет влашки говор са елементима националне културе није само предмет који се учи у учионици, већ треба да врати децу коренима. На овим часовима учимо о обичајима Влаха, учимо много старих речи које смо ми заборавили, као и наше баке и деке. За вечерас смо, заједно са ученицима и учитељицом Снежаном Гугић из праховске школе, одлучили да прикажемо како Власи славе славу. Ово није дан славе, већ навечерје славе, обичај који смо желели да прикажемо. Ово је прича из мог детињства. Откако знам за себе, слава се овако славила. Навечерје славе је нешто најсвечаније у нашем дому. И данас осећам мирис сарме, пржене рибе, запршке, шта год да се спремало. У мојој породици то је била цела слава са пет оброка и трајала је три дана. Мој деда је сачувао све ове обичаје које сам ја желела да покажем. Сам чин клечања на кошуљи је од изузетне важности. Храна на слави није најбитнији детаљ, колико сама молитва. Она је упућена за све госте на слави, све домаћине, Богу и Богородици, молитва за добру жетву, за животиње које се чувају у дому. Жеља ми је била да се тај чин не заборави, јер се слава у Кобишници више не слави на тај начин“, испричала нам је Даниела Пејчић, учитељица влашког језика са елементима националне културе.
Влашки језик се од заборава чува и у Прахову и Радујевцу, захваљујући раду учитељице Снежане Гугић. Занимало нас је да ли се на сличан начин слава припрема и у овим крајинским селима.
„Ми се трудимо да очувамо традицију и веома смо задовољне што имамо добар одазив деце и што деца воле и радо долазе да слушају овај предмет и учествују у свим манифестацијама. У Прахову се слава обележава као и у Кобишници и Буковчу, али без оваквих обичаја које смо видели вечерас и које је колегиница Даниела приказала. Ипак, слушала сам од свог прадеде да су се давно, када су обележавали славу, практиковали исти обичаји. У Прахову се колач реже на главни дан славе и иде се у цркву. Славска трпеза се током година није значајно мењала и традиција припреме хране је остала иста, уз обавезне сарме као главно јело и печење које се служило. Посебно место заузимају ситни колачи, којих је увек било много. Моја кућа данас мирише на славу из мог детињства. Ми славимо посну славу, коју је теже припремати, али ми у томе помаже моја мама. Већина младих домаћица, мама мојих ученика, изврсне су домаћице, саме спремају, кувају, дочекују славу и посвећене су том дану“, каже за НГ портал Снежана Гугић, учитељица влашког језика са елементима националне културе.
Обележавање Дана влашког језика била је прилика да се јавност још једном подсети на важност овог датума, као и свих активности усмерених на очување идентитета једног народа који живи на истоку Србије.
„Желим да вам скренем пажњу да је Национални савет Влаха 24. јануара 2012. године донео једну историјску одлуку за нас Влахе, јер је усвојено влашко писмо. У равноправној су употреби влашка ћирилица и влашка латиница. То је историјска одлука за влашку етничку заједницу, јер смо захваљујући њој започели увођење најпре факултативног, а затим и изборног предмета, влашки говор са елементима националне културе у основно образовање. Надам се да ће Министарство културе ускоро усвојити нашу одлуку о промени назива предмета. Захваљујући тој одлуци започели смо и издавачку делатност. До сада је издато око 90 књига на влашком писму. Захваљујући азбуци, све оно што се раније преносило усменим путем сада се може записивати и остати као трајни траг за будућа покољења. Захваљујем се нашим учитељицама Даниели Пејчић и Снежани Гугић, без чијег ентузијазма и упорности ништа од овога не би било. Оне су и чланице Националног савета Влаха и у сарадњи са Удружењем „Гергина“ дају свој пуни допринос очувању влашког језика“, рекао је Синиша Челојевић, председник “Гергине” и потпредседник Националног савета Влаха.
Извор: текст и фотографије ngportal.rs
