Историчари и географи описивали су и с мање или више успеха доказивали порекло Влаха. Иако се њихов положај у Србији поправио, неретко су, и даље, жртве предрасуда. И овогодишњи фестивал влашке народне музике „Гергина“ био је празник разнобојности, разиграности и влашког идентитета.

Уочи 15. по реду „Гергине“, фестивала влашке музике у Неготину, у аутобусу који је из Београда кренуо према Зајечару и Неготину, возио се и младић који је рођен 1995. године током операције Олуја. Баш када су се пред Београдом удари стишавали, уместо у породилишту или у кући у Петрињи, у колони возила којима је био забрањен улаз у српску престоницу, мајка га је донела на свет. Породицу је пут даље „носио“ у Зајечар. Родитељи и данас тамо живе, сестра у Емиратима, а он је постао угледни грађанин Холандије.

Причом о свом пореклу надовезао се на причу старије госпође која је седела поред њега. У исто време и она је са својом младом породицом протерана из једног другог града на Банији. Данас та жена живи у Масачусетсу са ћерком докторком и унуцима Србо-Американцима. Недостаје јој њена земља – и прва и друга.

До возача је седео његов млади колега. Арун, Шриланчанин.

„Ако говориш енглески, питај га нешто. Колико има година? Је ли ожењен? Кога има код куће?“ заинтересовао се возач.

„Јако су добри људи, имам у Холандији једног оданде. Верују да се душа после смрти сели у друго тело, као у друго место, али да носи заслуге из претходног.“

Мелодије романског језика
Возач је био задовољан да чује нешто ново. Он је из једног села у околини Кладова које је у прошлости насељено колонистима из Црне Горе.

Сасвим случајно се догодило да тога дана моји сапутници буду са Баније, одакле је отац мог оца – Србин из Хрватске. А путовала сам да сазнам нешто о народу коме је припадао отац моје мајке – Влах из Србије.

Историчари и географи описивали су и с мање или више успеха доказивали порекло Влаха. Доминантне су тврдње да је реч о потомцима различитих старобалканских романизованих народа – често се спомињу Трачани – али то је историја. Они који се сада теренски баве овом темом мудро се слажу да на оваква питања морамо одговарати – мудро. Из данашње перспективе инсистирање на генези било које етничке заједнице, категоризацијом својственом далекој прошлости, нуди огромне шансе за погрешке.

Оно што се са сигурношћу може рећи јесте да је влашки, који спада у групу источнороманских језика и у различитим облицима се говори у Бугарској, Северној Македонији, Грчкој, Албанији, Србији, као и у Румунији, језик староседелаца ових простора. Разликује се од књижевног румунског, у мери у којој се разликују књижевни и народни језик. Говорници једног и другог лако се споразумевају, осим када се ради о томе да ли су то два језика или два дијалекта једног језика. И, ако је у питању дијалекат, који онда језик има првенство?

Када сам кренуо у школу можда сам знао пет речи на српском језику. У влашким селима постојао је припремни разред за учење српског да бисмо могли да пратимо наставу у школи. Ситуација се изменила

Власи у Србији живе на североистоку земље, у деловима које запљускују Дунав, Млава, Морава, Тимок и Пек, где се уздижу Хомоље и Ртањ. Овај крај је (био) богат рудом злата, због чега се каже да је жута влашка боја. Седиште Националног савета Влаха је у Петровцу на Млави. Други већи градови у којима живе су Бор, Неготин, Зајечар и Мајданпек. На улицама, овде, није необично чути мелодични романски језик, али је још мање ретко да једна особа говори мало на српском, мало на влашком – у истој реченици.

„Ви и код куће говорите на влашком?“ „И влашки и српски.“ „А деца?“ „Ах, деца причају немачки. Живе преко.“

Вероватно је и најтачније и најпрецизније двојезичност узети као кључ за разумевање Влаха у Србији. У предговору првом српско-влашко-немачком речнику, аутори пишу о својој жељи да млади људи који потичу из влашких породица, а одрастају у земљама ЕУ, добију прилику да савладају основе матерњег влашког – језика својих предака, и српског – језика земље из које воде порекло.

Фестивал и изложба
Доктор Синиша Челојевић је гинеколог у пензији. Рођен је у Прахову, недалеко од Неготина. Током своје дугогодишње праксе док је стасавао као лекар упознао је људе из свог краја, развио обзир о крупним друштвеним променама и о томе да изворно, аутентично и древно могу да устукну и буду заборављени пред изазовима новог времена. Заједно са Снежаном, својом супругом, и још неколико заљубљеника у влашку традицију 2009. године основао је удружење „Гергина“ коме је циљ очување обичаја, културе, традиције, језика и идентитета Влаха. Први изазов овом подухвату био је непостојање писма.

„Удружењу је претходио истоимени фестивал влашке музике у Неготину, после чега су интересовање и ентузијазам да се бавимо, чиме се данас бавимо, скочили. Био је то пионирски подухват с тежњом да постане традиција и, ево, одржан је 15. пут. Први дан фестивала је такмичарски, други је ревијалног карактера. Желимо да подстичемо младе музичаре да свирају изворну влашку музику и да подржимо њихов рад. Због тога додељујемо новчане награде за најбоље вокалне и инструменталне солисте, а од прошле године награђујемо и најбоље стране учеснике. До сада су наступали извођачи из Северне Македоније, Румуније и Бугарске, а волели бисмо да угостимо и уметнике из Грчке и Албаније. Наступа се у народној ношњи краја из кога је нумера, јер је намера да се прикаже богатство и различитости у традиционалном оделу. На репертоару је искључиво изворна музика, песма и кола. Постоје јасне пропозиције; неке песме су снимљене пре више од пола века. Новокомпонована влашка музика је наменска, тако да тога нема,“ објашњава доктор Челојевић.

И ове и прошле године дане музике и игре пратила је изложба влашког традиционалног костима, аутора Милана Николића из Кобишнице, студента етнологије и антропологије. Милан је тек полазио у школу када је фестивал основан, а данас је неизоставни учесник у представљању овог дела традиције. Његово занимање за народни израз јавило се у сеоском КУД-у. У средњој школи је започео теренски и колекционарски рад на сакупљању влашке ношње и предмета којима су се људи служили у прошлости.

„Прво су ме привукле старе фотографије на којима су људи у народној ношњи. Тако је почело. После шест година од кад сам дошао у посед првог предмета слободно могу да се похвалим да имам највећу колекцију у читавој Крајини. Неке предмете сам добио од старијих мештана, или од оних који су их наслеђивали. Нешто сам куповао на бувљацима. Има предмета из 19. века које сам пронашао на отпадима,“ са задовољством говори млади етнолог Милан.

Дан влашког језика
Фестивал је везан за прославу Ускрса, организује се другог и трећег дана празника у Дому културе „Стеван Мокрањац“. Поред практичних разлога, јер у то време наши људи долазе из иностранства, може се рећи да тај тренутак одржавања фестивала има и дубљу значењску везу са поимањем влашког идентитета. Цветност, разнобојност, разиграност, слављење живота и специфично разумевање смрти, превазилажење овог дуализма и дубока повезаност са природом, што уистину одликује многе народне културе, у пуној форми и на симболичком нивоу лакше се препознаје у пролеће (на влашком примăвара) и може се односити управо на овај клизни хришћански празник.

Постоји нада да се читаоци до сад нису разочарали. Говоримо о Власима, а још ни речи о влашкој магији. Биће. Али, кренућемо од тога што већина на помињање Влаха има једну те исту асоцијацију, а што извесно говори о стварном непознавању.

Захваљујући вуковском залагању чланова удружења, на седници Националног савета Влаха 24. јануара 2012. усвојена је влашка азбука, а 2022. донета је и одлука о стандардизацији језика. Ове године 24. јануар је проглашен за Дан влашког језика, на коме је до данас удружење „Гергина“ објавило 37 књига; међу њима је и Збирка савремене влашке поезије.

„Ћирилица је прво писмо којим су се служили Власи на Балкану, због утицаја Византије. У средњовековним манастирима текстови на влашком језику исписани су ћириличним писмом. То је влашки, а не румунски језик, Румунија је значајно новија творевина, у односу на Влашку, кнежевину из раног 14. века. Латиница је био логичан избор, јер смо романофони. Када сам кренуо у школу можда сам знао пет речи на српском језику. У влашким селима постојао је припремни разред за учење српског да бисмо могли да пратимо наставу у школи. Ситуација се изменила. Данас организујемо семинаре за просветне раднике, и они су лиценцирани од стране Националног савета да организују наставу из изборног предмета: Влашки говор са елементима националне културе, који ове године похађа 743 ученика,“ прича доктор Челојевић.

Утицај Румуније
Национални савет је послао захтев Министарству просвете, да се реч „говор“ у називу предмета измени у „језик“. Претпостављамо да би лингвисти и стручњаци овде требало да имају завршну реч, међутим постоји изрека: језик је дијалекат са политичком каријером. Или, у овом случају још примењивија: језик је дијалекат са војском, грбом и заставом.

„Влашка етничка заједница трпи снажан негативан утицај из Румуније. Они су пре четири године усвојили у Сенату одлуку, или законску регулативу, да су сви Власи на Балкану Румуни, а да је влашки језик дијалекат румунског. За нас је то неприхватљиво. На попису се тек хиљаду људи изјаснило да су Румуни, а више од 21.000 као Власи. Имамо неканонско деловање Румунске православне цркве која је овде отворила свој викаријат, све уз прећутно одобравање и договор власти у Србији. Појавили су се свештеници из Румуније који примају плату из своје земље, а овде обављају службу без надокнаде. Ми нисмо Румуни, наша земља је одувек била Србија, а не Румунија. Мој прадеда Гицă алу Челоју (Ђорђе М. Челој) је погинуо на Солунском фронту, одликован је златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима. Како бих ја сад могао да се осећам као да је Румунија моја матична земља? Ми смо одани нашој земљи и желимо да она покаже више разумевања за наше потребе и наше проблеме.“

Управо овде наметнуло се питање: како је тамошње становништво реаговало на недавне увреде у јавности на рачун целог народа? Недавно су на ТВ Информер, поред актуелног начелника Управе криминалистичке полиције Нинослава Цмолића, још два госта, потписани као пензионисани начелник управе за крвне деликте и други као психолог, изнели низ тврдњи којима се омаловажава становништво Источне Србије.

Национални савет Влаха, Влашка народна странка, градоначелник Бора и повереница за заштиту равноправности осудили су овај гест. Што се тиче влашке заједнице, олакшавајућа околност је да се ради о једном таблоиду који доказано нема професионалну или моралну тежину, па стварних разлога за некакво узбуђење није било.

„Недопустиво је подсмевати се једној етничкој заједници која је много дала за ову државу. Пре, отприлике пола године на Хаппy телевизији неко је говорио о Источној Србији као о подручју ендемског сифилиса. То јесте био случај, али пре Другог светског рата! С појавом пеницилина, сифилис је искорењен. И сад ти доведеш, као, стручњака да говори о томе. Ал, то су увек неки таблоиди. Ми смо послали допис с молбом да се једном месечно на РТС-у емитује полусатна емисија о култури и традицији Влаха, нисмо добили одговор. У Македонији се на телевизији једном недељно приказује програм на влашком, два пута дневно на радију. Нама би значило да представимо богатство ове традиције, а не да нас једино поистовећују с магијом,“ отворен је доктор Челојевић.

Бајалице
Што се нашег саговорника тиче, влашка магија је својеврсни културолошки феномен. У времену када није било модерне комуникације, саобраћаја, телевизије, када није било доктора, у сваком селу је постојала жена која је знала како да помогне. Људи су одувек имали потребу да се некоме обрате када их нешто мучи, боли, када њихова стада не дају млека, када се плаше; Исто тако, као сналажљива врста изналазили су решења, а природа с којом су били у додиру нудила их је прегршт.

„Нашем удружењу је пре четири године одобрен пројекат скупљања влашких бајалица. Ишли смо по селима и забележили око 50 бајалица. Водио сам разговоре са тим женама. Неке су рекле да су се њихове бабе тиме бавиле, да су оне училе од њих. Занимљиво је да су ми неке жене рекле да су сањале. То је увек исти сан. Јави им се неки с брадом и каже: ти си обдарена да помажеш људима. И, то тако крене. Мужеви су их некад корили због бајања, па су оне одустајале. Али, после неког времена поново би сањале исти лик, који их опомене на задатак да помажу људима, и оне би изнова почињале. Питао сам: одакле им текстови бајалица? Сами навиру. То је њихова прича.“

Влашка магија је својеврсни културолошки феномен. У времену када није било модерне комуникације, саобраћаја, телевизије, када није било доктора, у сваком селу је постојала жена која је знала како да помогне

Да би бајање било учинковито, жене су морале да се с њима „венчавају“ у цркви. Жена би у тим приликама код себе у џепу држала амајлију, обично теглицу с водом, медом и босиљком, и док је свештеник обављао свој ритуал венчања, она би спроводила свој и изговарала у себи речи бајалица. Тим чином она је венчана својим даром – даром да помаже другима.

„Сигурно има и оних који се баве нечим што се назива црна магија, али то није био предмет нашег интересовања. Чуо сам причу о једној баби из Мајданпека која се пре једног века скидала гола ноћу на потоку, призивала демоне, шта ли. Данас нема никога од те породице, на влашком се каже: са пăрăсîт – нестали су,“ говори доктор Челојевић о ономе што је сазнавао док је 2020. бележио народна приповедања и обичаје у крајевима Источне Србије.

Животи у служби државе
Као и предак доктора Челојевића, и мој деда је био учесник рата и свој живот је ставио у службу ове државе, како год да се она у том тренутку звала. Исто су чинили и његови преци, а исто је било и деведесетих. Младићи, Власи, мобилисани су и одвођени на фронт у Славонију и Барању, на Косово – не прави се разлика међу проливеним крвним зрнцима – ,,туђе’’ деце.

Што се статистике тиче припадница сам већинског народа, истовремено и потомак две националне мањине – једне у Хрватској, друге у Србији.

О разликама говоримо када уживамо у богатству и разнородности што је увек предност (несумњиво и неминовност) једне културе, уметничке праксе, једног простора. Када смо вешти да препознајемо варијације у мелодији, мотиву, речи, обичају, покрету, ношњи, рецепту. Такође, разлике се истичу из опортуних разлога, када се перфидно и пропагандно спроводи непоштена и опасна подела на ‚‚нас и њих“.

Више можете прочитати у секцији “Друштво”, новина Радар