ПРАВО ВЛАШКЕ НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ НА СОПСТВЕНИ ИДЕНТИТЕТ

Апсурдно је, почетком XXИ века, када се вредности човека, као појединца али и колективног бића, право на опредељење али и самоопредељење, право на различитост, али и постојање, у афирмативном смислу сматрају за највише цивилизацијске тековине, на Конференцији која се бави “влашким питањем” постављати тему под овим називом. Нажалост, потреба и те како постоји, јер се право на самоопредељење и слободно изражавање сопственог идентитета, оспорава припадницима влашке националне мањине и то, зачудо не од стране државе Србије, на територији где постојимо већ готово 2000 година, већ од стране једне суседне “пријатељске” државе – Румуније, као и дела влашке заједнице која међу нама спроводи и подржава једну такву велико-националистичку политику, кроз форме ткз. невладиних и политичких организација.

Ово негирање постојања Влаха евидентно је како и у званичном ставу највиших државних и политичких органа Румуније, истовремено је подржано и медијски, пропагандно, али и кроз разне форме “научног” доказивања. Кулминација је достигнута уценом држави Србији и постављањем цондитио сине qуа нон, за улазак у Европску Унију, уколико се влашка национална мањина не призна за румунску ! Тада је, 1.марта ове године потписан у Бриселу и Протокол између Србије и Румуније, који се односи на влашку националну мањину, али до данас и поред свих настојања да се сазна садржај овог документа, пред јавношћу и пред Власима (који су и предмет овог документа) исти се држи у строгој тајности.

Декларативно и суштински Румунија и даље негира постојање Влаха, називајући нас “измисљеном нацијом”, а језик којим говоримо, измишљеним, вештачким и непостојећим језиком, противно свим актима који у међународном праву афирмишу право сваке нације на самоопредељење и слободно исказивање своје националне припадности.

Имајући у виду да Власи на територији Србије живе у 154 етнички – влашких насеља, те у око 48 мешовитих насеља, можемо незваничном проценом закључити да је број Влаха по пореклу између 250.000 и 300.000. Зашто наглашавам “по пореклу” ? Једноставно , из разлога сто су Власи данас подељени на најмање 3 групе:

• оне који се декларишу као Срби – њих је највише , те их је према задњим подацима из пописа више од 200.000.
• на оне који се декларишу као Власи – према попису из 2002. несто више од 40.000, а по неким претпоставкама из прошлогодишњег пописа више од 70.000.
• на оне који су се изјаснили као Румуни, те којих према попису из 2002. има око 4.000.

Међу онима који се декларишу као Срби, претпоставља се да је један од најбитнијих разлога, замена националне припадности са државношћу, односно веома изражен осећај патриотске припадности држави Србији. Међутим, на овакво опредељење има сигурно и утицај оних пропагандних струја чији је мото “синонимија” , односно да је Влах и Румун једно те исто, те се овај део популације из тог разлога ограђује од свог изворног идентитета и одупире наметању тј. настојањима – да буде Румун.

Међу онима који се изјашњавају као Власи , вероватно има и један број оних који сматрају да је Влах и Румун синонимија, али се поставља питање, па зашто се онда не изјасне као Румуни, јер очигледно да се у свом декларисању, Румуни, тамо где су највише концентисани – у Војводини не изјашњавају као Власи – јер је то тобоже синонимија, па је логично да се као таква исказује и у обрнутом смеру.

У овом контексту битно је истаћи један феномен, а то је да респективно, прве две групације немају никаквих проблема у својој самоидентификацији, као и да поштују право трећој групацији (оној која се декларише као Румуни), међутим управо та најмалобројнија трећа групација оспорава право првим двема, а то оспоравање иде до граница агресивности и нетрпељивости. Међутим постоји и граница толеранције – све до оне мере када нечије настојање не угрожава право других на сопствено постојање !

Аргументам про ет цонтра за тврдње да су Власи исто сто и Румуни.

Прво – Власи су настали пре око 2000 година, у процесу романизације, јужно од Дунава и према историјским изворима опстали на овом простору у континуитету до данас. Северно од Дунава, на територији данашње Румуније нема помена о романском становништву од краја ИИИ све до XИИИ века. Румуни су настали 1859. године уједињењем Кнежевине Влашке и Кнежевине Молдавије, када се за име новостворене нације узима литерарни назив “Роман” а име новостворене државе “Романиа”.

Тврдити да је интерни (самоиндетификујући) назив који Власи употребљавају РУМǏН синоним за РОМАН (како себе називају Румуни) тако губи сваки смисао јер је израз РУМǏН старији од овог другог бар хиљаду година. Неоспорно је да оба израза воде порекло од латинског РОМАНУС , множина РОМАНИ (Римљанин, Римљани), али како је господин Драгомир Драгић регистровао, изведенице са префиксом РУМ постоје још у време прото Латина : Румон, Румор, Армуни, Румини, Јуптер Румине, Деа Румина, вицус Руминалис, Руминалис арбор, Румина фицус …

Термин РУМǏН ће потврдити своју форму у сусрету римске с једне стране и Персијске, Арабљанске и Турске силе са друге стране, када це Рим односно Византија бити идентификовани као РУМ И УРУМ, Балканско полуострво (односно Византија), као РУМЕЛИЈА а становници као РУМИЉИ или РУМИНИ. Позивати се на синонимију у смислу да су РУМǏЊИ исто сто и РОМАНИ, као новоименовани житељи Румуније постаје сасвим бесмислена.

Међутим остаје чињеница да су сви Румуни Власи, али нису сви Власи Румуни ! Практично то значи да су се Власи који данас живе на територији Румуније одрекавши се свог вековног имена и прихватајући литерарни неологизам за своје име (Романи), одрекли остатка Влаха, који живе јужно од Дунава, на Балкану и у етничком и лингвистичком погледу, јер су променили и свој језик у познатим историјским променама у другој половини XИX века. Власи јужно од Дунава нису ни државотворно, ни етнички ни лингвистички били обухваћени овим променама и остали су ВЛАСИ!

Друго – Власи се на територији Србије спомињу у писаним докуметима први пут у Хиландарској повељи Стефана Немање 1198. године (где се спомиње 170 влашких породица) На северном зиду манастира Жича 1219. године исклесао је Стефан Првовенчани око 220 имена Влаха, који се “дају” овом манастиру, касније у Дечанској хрисовуљи, Законику цара Душана… )У време ових хрисовуља нема јос помена романског становништва северно од Дунава.

Постоје тврдње да ови споменути Власи нису исти Власи који данас живе на територији Србије, већ да су данашњи Власи сви досељени након Пожаревачког мира 1718. године из Румуније, односно да у Србији није било Влаха старинаца, те да су Власи из ових хрисовља асимиловани у Србе током средњег века(у време Отоманске империје), односно да су представљали социјални сталеж сточара, а не етничку популацију.

Доказ за овакву тврдњу је један цитат из турских документа у коме пише; ”Смедеревски Власи не плаћају ни харач, ни десетак, ни порез на овце, ни свадбарину….већ на рођендан Исуса (алејхиселам), што по њиховој вјери зову БОЖИЋ, дају од сваке куће….итд” Дакле на основу назива за Божић изводи се закљућак да су ти Власи говорили српски, што је апсолутна бесмислица, јер власи по својој вјери јесу били православни али верници српске православне цркве. Говоре ли данас Румуни српским језиком, када за пресвету Богородицу употребљавају израз “Мајка Пречиста”??

Истовремено, у радовима највећег исламисте са наших простора др Олге Зиројевић, налазимо податак да је у Угарску са ових простора извожен квалитетан влашки сир БРНЗА , ситно влашко говече, овчија крзна, а да се у Хомољу производи мање квалитетан сир УРДА или ИЗВАРА. Ради се о периоду око средине XВИ века, према подацима са Угарских царинарница о обиму и врсти извожене робе. Ево , дакле доказа да је за сир, употребљена влашка реч.

Друго питање везано за постојање Влаха на овим просторима је у чињеници да Власи нису у суштини након Пожаревачког мира досељени са територије Румуније, која у то време није ни постојала, већ су враћени са територије Угарске, јер је територија Баната и Ердеља била вековна територија Угарске. Управо те територије су насељене Власима из Србије, нарочито у периоду након пада Београда 1521. и Мохачке битке 1526. године. Погледајмо шта кажу историјски извори :

Драгана Амедовски – “у 16. веку је дошло до смањења становништва и у појединим областима Видинског санџака. То је било посебно изражено у Црној Реци, на царском хасу где је 1530. године пописано 3.351, а 1586. само 1.600 влашких домаћинстава.На почетак депопулације пресудно су утицала османска освајања Београда 1521. и поготово великих територија у Јужној Угарској, након Мохачке битке 1526. године… Део становништва, попут Влаха, је изгубио раније повластице. С друге стране, у запустелим новоосвојеним областима (Банат) порески систем био је знатно блажи, што је привукло бројне колонисте Влахе .”

др Славољуб Гацовић – “Свакако највећи део становништва Видинског санџака у делу који данас припада источној Србији, чинили су Срби-раја и Власи.. Доласком Турака тимочко староседелачко становништво тзв. ћутуклијско, почело је да емигрира углавном према северу (мада нешто мало и на запад) у тадању Влашку и Угарску. Миграције овог тимочког становништва са својих вековних огњишта је започело још пре доласка Турака у ове крајеве. Наиме, после Маричке битке 1371. године и Косовске битке 1389. Године, са југа почиње велика и прва, али не и последња, миграција Срба и средњовековних балканских Влаха према северу, преко наших области. Тада је, крајем XИВ века, један део Тимочана мигрирао у Румунију. Да су у тим првим миграцијама са југа преко Тимочке крајине и касније формираног Браничевског субашилука мигрирали и иначе веома мигративни Власи који су се добрим делом задржали на тлу источне Србије потврђују нам први турски пописи из 1454/55, 1466, 1478/81. 1530/35 и 1560. године као и законски прописи издати за смедеревске, браничевске и видинске Влахе.”

Љубомир Јовановић (Млава) “… са пропашћу српске државе настали су и тешки дани за становништво тадашње Србије, те је ово бежало и растурало се. Многи су из ових области бежали у Ердељ, и отуд се доцније враћали на своје старо место, кад су настале мирније прилике.”

Петар Влаховић (Неке етнолошке одреднице Влаха) – “Од доласка Турака у XВ веку па до коначног ослобођења од турског ропства у XИX веку, становништво североисточне Србије излагано је многим недаћама, без обзира на верску и националну припадност, јер је његова територија често претварана у подручје ратних попришта. Због тога се живаљ исељавао у разним правцима, а највише рреко Дунава у простор Румуније и Угарске. Међутим, када се политичка ситуација после првог и другог српског устанка колико толико смирила, многи исељеници су се враћали у пределе из којих су они сами или њихови преци исељавали. Сви ти процеси о којима је напред реч су се одразили на савремену етничку структуру у данашњој североисточној Србији. Било је ту исељавања и усељавања и са севера и са југа, а све то је имало утицаја и на етнички састав становништва које се формирало у одговарајуће друштвене па и етничке заједнице локалног или ширег етнолошког значаја.

Власи североисточне Србије се битно разликују од румунског живља који насељава области северно од Дунава. Ове разлике се испољавају у начину живота, култури уопште, националним и другим осећањима. Између овог живља из Србије и оног из Румуније, као да никада није било неких посебних приснијих веза, без обзира на чињеницу што су преци неких данашњих родова североисточне Србије доселили из тих крајева крајем ХВШ и почетком ХИX века.”

Да вас не оптерећујем цитатима , ево доказа о сличности говора и језика на дијалектолошком нивоу, културе и обичаја Влаха Србије са онима који живе данас у Банату и Ердељу, територијама које ће се тек 1919. године одузети од Угарске и припојити Румунији, а насељавали су је Власи из наших крајева. Аустоугарске власти ће их вратити на вековна огњиста са којих су досељени, да би ове територије населили немачким колонистима.

Но, вратимо се на тему. Преци данасњих Влаха, романизовани староседеоци Балкана, це 11.јула 212. године постати равноправни грађани Рима, едиктом императора Каракуле. Равноправни грађани ће бити и у Источном римском царству, као и у време када ће се границе померати, као грађани Влашко – Бугарског царства, новостворених српских држава.

Вец смо напоменули да се први пут у писаним изворима Власи у Србији спомињу 1198. године. Споменуће се и у Душановом законику , али овога пута већ постоји дискриминациона димензија, јер се не дозвољавају бракови између Срба и Влаха, мада че овај законик први прекршити Душанов син Урош, оженивши влашку принцезу Ану. У отоманску империју Власи ће ући као организована заједница , са својом заједницом на челу са кнезовима и примићурима и уживаће извесна привилегована права – по такозваном “Влашком праву”. Власи са влашким правом су под Турцима добили веома значајну историјску улогу и служили су као колонизаторски елемент, на који се Турска у прво време и војнички ослањала. “Браничевски и видински Власи не плаћају ни харач, ни десетак, ни испенџе, те су опроштени и ослобођени од свих намета, па ни свадбарину не дају. Глобе и казне плаћају. Од глоба и казни, што их дају санџакбегу, узимају кнезови десетину” (цитат Бранислав Ђурђев , О влашким старјешинама под турском управом, Сарајево 1940). Но, почетком XВИ века Власи постепено губе привилегије по влашком праву, а једна од логичких претпоставки, као разлог, је да је све већи број Срба прелазио у сточарски влашки сталеж. Губитком права, Власи су у све неповољнијем положају и тада почињу прве сеобе не само у Влашку , већ највећим делом у Угарску, те у историјској литератури наилазимо и на следеће писмо племића Ницласза Јурисехитза краљу Фердинаду И из 1538. “Уз то пишем команданту, нека ВЛАСИМА – које код нас називају СТАРИМ РИМЉАНИМА, а који су сад заједно с осталима из Турске(окупиране Србије) прешли – ДАДЕ ОБЕЋАЊА И ПРИВИЛЕГИЈЕ, које је Ваше римско краљевско величанство дало СРБИМА” .

У Отоманском царству Власи су на територији Србије били пописивани као Власи. Након ослобођења од Турака, такође се пописују као Власи све до Берлинског конгреса 1878. Тада Србија (као и Румунија) добија државност, али уз постављен услов, да се Власи признају као румунска национална мањина. Имаће за то и династија Обреновића , Краљ Милан и Александар заслуге, с обзиром на њихово румунско порекло, а касније и краљ Александар Карађорђевић ожењен румунском принцезом Маријом. Тако це Власи готово 60 година бити пописивани као Румуни, све до краја ИИ светског рата, када ће поново постати – Власи. (Занимљиво је да су Власи на територији Баната и Ердеља, у Угарској и након конституисања Румуније, пописивани као Власи, током XИX и почетком XX века) У периоду пописивања као Румуни, у српским историјским и етнографским изворима усталиће се за влашку популацију термин “Румуни” и под тим називом ће се користити и у литератури из тог периода (па и несто касније – до средине педесетих година).

На попису из 1948. године као Власи ће се изјаснити нешто више од 98.000 становника Србије, мада у том периоду постоји охрабривање Влаха да се изјасне као народност различита од Срба, подстрекивана од стране комунистичких власти, са намером да се бројчано успостави равнотежа у тадашњој Југославији и у односу на друге народе смањи број Срба. Тада се дешава један парадокс, да Власи нити су заинтересовани за информисање нити за образовање на матерњем влашком језику, нити се на пописима не изјашњавају као Власи, како је то проф. Костић забележио “ док су Срби владали, Власи су били Власи, када су престали да владају Срби, Власи постадоше Срби”, те ће тако на попису из 1961. године бити евидентирано свега 1337 Влаха!

У Уставу из 1974. године први пут су помињу Власи и Роми као етничке групе док је током комунистићке владавине за националне мањине коришћен термин “народности” , дакле у Југославији су живели народи и народности.

Подручје југоисточне Европе, и још конкретније – Балкана припадало је током историје различитим државама и империјама, доживело сеобе и упаде разних народа, било поприште многих ратова и кретања трупа, масовног страдања становништва, нарочито масовних прогона или бежања становништва, представљало је терен на којем су практиковане разне врсте „етничког инжињеринга“, као и систематске колонизације и насељавања становништва из других земаља и крајева, с циљем да се ојачају поједине државе или да се смањи хомогеност и ослаби отпор потчињеног локалног становништва. У новијој историји, односно у XВИИИ и XИX веку, у време европског романтизма и рађања национализама, процеси развијања националне свести и тежње народа овог подручја Европе да се ослободе стране власти, нарочито отоманске, али и неких других, почели су привлачити пажњу великих сила у вези са опадањем и распадањем Отоманске империје. На Веронском конгресу Свете алијансе 1822. први пут је постављено „источно питање“. Европске силе су почеле бринути о томе шта ће бити после пропасти Турске, и свака је имала планове како могући политички вакуум попунити ради обезбеђивања својих интересних сфера и утицаја на Балкану. Но, измешаност становништва, наслеђе претходних епоха, свест о некадашњим границама појединих држава, неподударање етничких и новоуспостављених политичких граница, као и тежња новостворених држава да задобију што већи утицај и територије, узроковали су затегнутости и сукобе међу њима. Кроз све то време интереси великих сила на Балкану преплићу се и сударају, односно „решења“ траже, нуде или намећу – од Веронског конгреса (1822), Париског (1856, који се тицао Турске, Србије, Влашке, Молдавије, Бугарске), Берлинског (1878), па до конференција у Версају (1919).

У Карнегијевом извештају из 1996 године се каже : „ „Етничко чишћење” или принудна асимилација, који су преовладавали на великом делу Балкана од XИX века, било је одговор на схватање да би требало да једна држава буде једна нација, једна култура, једна вера. Неки доказују да етно-национализам може бити ублажен политички – давањем мањинама културних права (језик, вера, итд.), тако да културна аутономија предупреди захтеве за територијалном аутономијом. Ово нема изгледа на Балкану: мањине неће имати поверења у правне гарантије уколико. их не прати и територијална аутономија, док већинске групе страхују да ће давање колективних права и аутономије подстаћи дезинтеграцију и ирендетизам.”

Бројне обавезе у односу на верске и националне мањине и њихову заштиту увођене низом међународних уговора из XИX и XX века, а нарочито 1919. године када су обавезе наметнуте државама које су биле поражене у Првом светском рату, затим новим државама које су створене на територији или присајединиле територије бивше Аустроугарске, односно поражених сила. Краљевина СХС је одбијала да прихвати постављене обавезе и зато је била подвргнута санкцијама и није била члан Друштва народа, све док 1926. није прихватила ове обавезе које и данас обавезују државе наследнице.

Оквирном конвенцијом о заштити мањина, неким другим – свим земљама остављају већу могућност избора онога за шта се конкретно желе определити, као што то омогућава и Повеља о регионалним и мањинским језицима. Но, и ова Повеља за земљу која је прихвата тражи одређени минимум, а у погледу свега што се прихвати и ратификује – тражи се и тражиће се доследно и придржавање испуњавање обавеза у пракси, произилазиле ли оне из домаћих закона или из европских, односно међународних конвенција, уговора и опште прихваћених правила.

Шта каже Устав и законска регулатива која регулише питање националних мањина од 2002. године :

„Национална мањина у смислу овог Закона је свака група држављана Савезне Републике Југославије, која је по бројности довољно репрезентативна, иако представља мањину на територији Савезне Републике Југославије, припада некој од група становништва које су у дуготрајној и чврстој вези са територијом Савезне Републике Југославије и поседује обележја, као што су језик, култура, национална или етничка припадност, порекло или вероисповест, по којима се разликује од већине становништва, и чији се припадници одликују бригом да заједно одржавају свој заједнички идентитет, укључујући културу, традицију, језик и религију“.

“Повеља о људским и мањинским правима и грађанским слободама“

„Припадници националних мањина имају индивидуална и колективна права, права која остварују појединачно или у заједници с другима, у складу са законом и међународним стандардима“. Даље се прецизира: „Колективна права подразумевају да припадници националних мањина, непосредно или преко својих изабраних представника, учествују у процесу одлучивања или одлучују о појединим питањима која су везана за њихову културу, образовање, информисање и употребу језика и писма, у складу са законом. Ради остваривања права на самоуправу у области културе, образовања, информисања и службене употребе језика и писма, припадници националне мањине могу изабрати своје националне савете, у складу са законом“.

Слобода изражавања националног идентитета је зајамчена, а уз то и да нико није дужан да се изјашњава о својој националној припадности. Прихваћено је и правно начело које се односи на поимање припадања националној мањини као субјективног (тј. индивидуалног) права појединца који се опредељује.

Професор др Војислав Станчовић један од твораца законске регулативе која се односи на националне мањине, констатоваће: “Постоји једна бројна мањина која је током историје била доста дискриминисана и ради које је неопходно увести и позитивну дискриминацију, и та се група највише залагала да стекне статус националне мањине.” Да ли је потребно да се та мањина на овом скупу и именује ?

Осврнимо се и на Оквирну конвенцију за заштиту националних мањина Савета Европе:

“1. Стране уговорнице ће подстицати дух толеранције о међукултурног дијалога и предузимати одговарајуће мере за унапређење узајамног поштовања и разумевања и сарадње међу свим људима који живе на њиховој територији, без обзира на етнички, културни, језички или верски идентитет тих лица, а посебно у области образовања, културе и масовног информисања.

1. Стране уговорнице се обавезују да предузму одговарајуће мере како би заштитиле лица која могу бити изложена претњама или дискриминацији, непријатељствима или насиљу због свог етничког, културног, језичког или верског идентитета.”

А ево и цитата из Европске Повеље о регионалним и мањинским језицима, у којој ће се препознати најелементарније право Влаха да као национална мањина имају неотуђиво право на свој матерњи – влашки језик:

Члан 1

Дефиниција

а) “регионални или мањински језици” су језици који:

(и) су традиционално у употреби на одређеној територији једне државе од стране држављана те државе који чине бројчано мању групу од остатка становништва те државе и који су

(ии) различити од званичног језика те државе, што не укључује дијалекте званичног језика те државе или језике радника миграната;

б) “територија у којој су регионални или мањински језици у употреби” означава географску област у којој су поменути језици средство изражавања одређеног броја људи, чиме се оправдавају различите мере заштите и унапређења предвиђене овом повељом;

Влашки језик не може се сматрати дијалектима румунског (књижевног) језика, који је настао средином XИX века, јер је језик којим Власи говоре настао и развијао се у потпуно другачијим културно-историјским околностима попримајући своје специфичности, које га знатно удаљавају од румунског језика, задржавајући само заједничку романску основу.

И коначно – постојање Влашке националне мањине, као посебног етничког идентитета, подржано је и Резолуцијом Савета Европе 1632, посебно чланом 19. Ове Резолуције: “У вези питања идентитета мањина, и нарочито што се тиче дискусије о румунским и влашким мањинама, Скупштина се позива принцип изражен у 3. Члану Оквирне Конвенције за Заштиту Националних Мањина и поново потврђује да је икакав покушај наметања идентитета једном лицу, или групи лица, недопустив.” )Уз напомену да је првобитни текст ове Резолуције за назив ове влашке мањине користио термин “Влах – Румун”, што је кориговано амандманом 17 и ове две мањине су третиране у коначном тексту, одговарајућим називом за сваку од њих).

Завршићу ово излагање контатацијом да Власи имају неприкосновено право да себе сматрају аутохтоном популацијом на овим просторима и на ширем подручју Балкана, и неотуђиво право да себе сматрају посебном националном мањином са свим правима, која из тога произилазе, без икаквог на праву заснованом али и не-цивилизацијског притиска било кога , ко покушава да нас избрише као посебан ентитет, који има права на испољавање свих слобода, колективних и индивидуалних.

У односу на тенденције суседне Румуније можемо само да закључимо:

Власи никад нису били део модерне Румунске државе.

Власи никад нису били интегрални део Румунске нације.

Власи никад нису писали на Румунском књижевном језику.

Власи, нарочито последњих 300 година имају независан развој и посебну етногенезу у односу на Румуне (која се у огледа у специфичном социолошком, културном, етничком , етнолошком, политичком и лингвистичком незвисном развоју).

Власи данас имају, као грађани своје домовине Србије потпуно другачије циљеве и потребе у односу на Румуне!

Аутор: Драган Андрејевић