Текст који следи је преузет са сајта Грчка и Србија.
Ако постоји народ за који се може рећи да је староседелачки на подручју Балкана, онда су сасвим сигурно то Власи.
Нажалост, у званичним историјским књигама се не води много рачуна о њиховом значају не само за српски, већ и за бугарски и грчки народ, али и за народ који живи на подручју некадашње бивше Југословенске Републике Македоније, а данас Северне Македоније, те Румуније и Албаније.
Ко су Власи?
На подручју Балкана су током другог века пре Христа живела бројна племена, а примарно Дачани, Трачани, Келти и Илири.
Касније су то подручје заузели романски народи. Управо они су настојали да романизују староседеоце тог подручја, па је и латински језик преовладавао међу тим народима.
А након тога су на подручје Балкана досељени Словени.
У 11. веку се први пут помиње појам Влах.
Византијски монах Георгије Кедри је начинио својеврсну историју света од постанка, па до 1057. године и то у форми анала. У том јединственом историјском синопсису су и поменути први пут Власи, али историјски гледано то дело не може да се сматра нарочито поузданим.
Ипак, византијски генерал Јован I Цимискије је као одреднице помињао Мегаловлахију и Микровлахију, односно Велику и Малу Влахију, те је описао Влахе као становнике тих подручја.
Махом се данас сматра да су Власи староседеоци Балкана, који су примарно насељавали простор између река Тимок, Морава и Дунав и то више од 2000 година.
Припадници овог аутохтоног народа живе данас углавном на подручју Србије, Румуније и Грчке, али и Бугарске, Албаније и данашње Северне Македоније.
Постоје индиције да су Власи директни потомци Келта, Трибала и Трачана, као и Античких Македонаца, коју су временом романизовани.
У реплици документа Торна, торна фратра из 587. године је наведено да је lingua Latina vulgate, односно народни латински језик уствари влашки.
Како су после поделе Римског царства на Источно и Западно, Власи живели на подручју Византије, а у којој је службени језик био грчки, очекивано је да су Власи тај језик прихватили. Међутим, они и даље настављају да користе јединствену варијацију народног латинског језика, а у коме изузев термина из грчког и српстког, можемо приметити и термине преузете из бугарског и румунског језика.
Подела Влаха
У основи се примећују 3 основне групације овог аутхтоног народа и то:
- Царани
- Унгурјани и
- Цинцари
Поела је извршена на основу тога чиме су се примарно припадници конкретне групације Влаха бавили.
Тако су Цинцари били занатлије, односно трговци, док су се земљорадњом бавили Царани и углавном живели у равничарским пределима. Такозвани Брђани су унгурјани, а они су се углавном бавили сточарством.
Влашки језик
Кроз породичну традицију су се са колена на колено преносили бројни влашки термини, тако да језик овог староседелачког народа Балкана није изумро.
Сматра се јединственом мешавином српског, грчког и бугарског, као и румунског језика, а са латинском граматичком основом.
Посебно је интересантан податак да је град Воскопоје, а кој се налази на подручју данашње Албаније био насељен Власима. Управо у њему је крајем 18-ог века живело око 60 000 Влаха, а изузев штампарије, односно академије, у влашком граду Москопоље, како је називан, су постојале чак 22 цркве. Све до 1788. године су у овом граду објављиване књиге на влашком језику, а првенствено буквар, граматика и речници.
Крајем 18-тог века је град Воскопоје готово у потпуности уништен, али упркос томе је Влашка заједница успела да све до средине 19-ог века очува и своје цркве и школе. Нажалост, са доласком комунизма на ово подручје су све установе, у којима је примарни језик био влашки, биле затворене.
Које вероисповести су Власи?
Иако их многи својатају, Власи су успели донекле да сачувају свој национални идентитет. Ипак, то не раде нарочито јавно, већ успевају да у својим заједницама одрже националну свест колико год је то могуће, истовремено поштујући и народ земље коју насељавају.
Власи су у већини случајева православци, а према неким истраживањима, која нису научно поткрепљена, Свети Ђорђе кога прославају сви хришћани је пореклом био Влах. Наиме, аутор књиге Власи кроз векове, Бранислав – Бата пауновић је навео податак да је војник римске легије по имену Ђорђе, у непосредној близини данашњег града Голупца у Србији успео да убије аждају, те је после тога проглашен свецем. А све то поткрепљује чињеницом да је древни обичај Влаха, у виду приношења јагањаца као жртве свецима и данас заступљен баш када се прославља спомен на овог свеца, 6. маја по календару Српске православне цркве.
Познати Власи
Бе обзира да ли је он био Влах или не, чињеница је да су многи светски познати људи управо влашког порекла.
А међу њима треба издвојити Бранислава Нушића, Rigu od Fere i Sotiriosa Bulgarija, који је оснивач породице у свету познате примарно по изради накита.
Власи су и Ташко Начић, Тома Фила и Мајка Тереза, затим Коча Поповић, Петар Ичко и Тоше Проески.
Оперски певач познат у Србији, Оливер Њего је такође влашког порекла, али и два брата, Јанаки и Милтон Манаки, који су у грчком граду Јањина крајем 19. века отворили први фотографки атеље, а касније су и у Битољу отворили први биоскоп.
Сматра се и да је Хајдук Вељко имао влашко порекло, те постоје чак подаци да је и Милош Оилић такође био Влах.
Занимљивости о Власима
- Често се може чути да Влахе, односно Влахиње и Влајне, треба избегавати зато што се баве магијом.
Међутим, ако сте упознати са културом и традицијом овог народа, онда би требало да знате да међу Власима влада обичај да поштују различите ритуале за многе значајне догађаје.
Ипак, неретко се наводи да је влашка магија или најјача на простору Србије или да је то пуко празноверје. Обично се везује за подручје Хомољских планина, а према традицији се влашка магија преноси по женског линији. У вези са њом се најчешће помињу љубавне чини, а ми се овом приликом тиме нећемо бавити, већ ћемо сваком читаоцу препустити на вољу да ли ће веровати у причу о влашкој магији или не.
2. У документу који датира од 5. октобра 1630. године, а који је назван Влашки статут је тадашњи цар Светог Римског царства, Фердинанд II Штајерски, дефинисао права Влаха на подручју Војне крајине. Напомињемо да су тада као Власи примарно били окарактерисани припадници православних заједница, а најпре Срби.
3. Појам Власи се најпре односио на романизовано становништво, које се бавило сточарством, па се често појам Влах везивао за сточаре.
4. Бројни топоними на подручју Балкана бележе присуство Влаха, па тако надомак Младеновца, кој се налази у близини Београда, постоји Влашко поље.
А на подручју општине Жабари у браничевском округу се налази насеље које носи назив Влашки до. Такође, Влашки до јеи насеље, које се налази у Подунавском округу, а на подручју општине Смедеревска Паланка.
5. У Хиландарској повељи из 1198. године је српски деспот Стефан Немања навео да је 170 Влаха тада помогло и прихватило обавезу да издржава српски манастир Хиландар на Светој Гори.
6. На северном зиду српског средњовековног манастира Жича се налазе уклесана имена 218 Влаха. А постоји податак да је то наложио Стефан Првовенчани да буде уклесано 1219. године. У питању су имена Влаха који су се обавезали да ће издржавати поменути манастир.
7. Кнежевину Влашку су 1330. године основали Власи са подручја данашње Србије, који су преко Дунава, а након пропасти Бугарског – влашког царства емигрирали на подручје данашње Румуније и Молдавије.
8. Постоје подаци да је турска власт поштовала Влахе, те је забележено да су они најмањи могући порез у то доба плаћали, као да турски војници нису смели да их убијају, а ни да дирају жене Влаха.
Можда звучи чудно, али постоји врло оправдан разлог томе.
Наиме, управо су Власи у то доба чували и гајили овце, а које су Труци свакако користили у исхрани.
Како су Срби у то доба гајили свиње, надајући се да неће морати да их дају Турцима, приметили су да Власи имају много веће привилегије у односу на њих. Зато су се досетили да почну да се изјашњавају као Власи, па је након 1389. године број Влаха знатно порастао, те се догодило да недуго након тога Турци и укину већа права том аутохтоном становништву. А све то је резултирало побуном Влаха, те нешто интезивнијим исељавањем.
9. Турски султан Сулејман Величанствени је након освајања Београда, односно Угарске у првој половини 16-ог века управо припадницима влашких племена понудио да добију одређене олакшице везано за плаћање пореза. За узврад је од њих тражио да населе подручје Ердеља и Баната.
Постоје информације да су се тада бројне влашке породице из наших крајева преселиле на подручје Трансилваније, где су основале прво села, а после тога и градове.
10. Како је уследила Велика сеоба народа, догодило се да Власи из подручја Трансилваније потраже поново своје домове на подручју Србије.
Када је 21. јула 1718. године потписан Пожаревачки мир између Османског царства, односно Венеције и Аустрије, на подручје где су били претходно насељени Власи се досељавају колонисти из Мађарске, Чешке и Хрватске, као и Немачке. Формира се Војна крајина за борбу против Турака.
11. Често се може чути да Румуни присвајају Влахе као своје, те да настоје да их асимилирају. Чак постоји податак да је на Берлинском конгресу 1878. године Румунија захтевала да Власи, који насељавају подручје Србије, буду проглашени румунском националном мањином. На том конгресу је Србија званично призната као самостална држава, па је прихваћен и тај услов.
12. Господин Драган Андрејевић је на свом сајту јасно описао ко су Власи: Ми нисмо Румуни! Ми смо најстарији аутохтони народ на овим просторима! Ми смо Власи! Маш језик је влашки. А наша једина домовина и матица у којој смо настали и опстали је Србија!
13. У Гроцкој постоји Цинцарска кућа, која се налази у улици 17. октобра број девет. Стамбени објекат, који је данас Културно добро од великог значаја је изграђен током прве половине 19-ог века.
14. Српски језик је службени језик влашке заједнице и Националног савета Влаха у Србији, мада скоро сви Власи говоре и влашким језиком.
15. Жмаре је традиционално јело Влаха, а данас се може прочитати да јеу питању рецепт чија се старост процењује на око 300 година.
У Регистар нематеријалног културног наслеђа Републике Србије је ово јело, које се припрема од овчијег меса, кукурузног брашна и празилука, уврштено 2017. године.
16. Буфани су засебна група Влаха, који су насељени на подручју града Мајданпека
17. У источном делу Србије, а надомак места Тутин живи посебна етнографска група Влаха, позната под називом Мунћани.
18. На подручју Србије живи званично 305 330 Влаха, пре информацијама из пописа становништва, које је спроведено 2011. године.
19. За разлику од Срба, који помен приређују само за покојнике, Власи имају специфичну врсту помена за живе.
Наиме, такозвана помана је подразумевала специфичну глазбу, односно храну и пиће, а што су примарно Источни Власи примењивали. Обично се раније све то остављало на месту, на коме је особа преминула, а постоји и врста помане под називом саранда. Тада се припрема велики број хлебова, који се са годинама повећавају, а према обредним ритуалима. Од села до села се разликује главни хлеб, који се слободно преводи као Закон, а обично остали хлебови служе како би представили различита митолошка, божанска и демонска бића. Главна божанства која се приказују на тај начин су Месец, Сунце и Марс, те се припрема и хлеб који се дарује Богу и Богородици, затим светом Петру, па стражару Рајских врата и другима.
20. За Божић Власи припремају обредне хлебове, који подсећају на славски колач код Срба.
21. Често се породична слава Влаха назива Празник и у већени породица се обележава три дана.
22. Влашки погребни обичаји су слични као и код Срба, па се такозвана помана, односно помен даје прво на дан сахране, затим прве суботе након смрти, а потом и за 40 дана, пола годиен и годину дана.
Све до седме године се даје годишња помана, а после тога такозвана велика помана. За прву годишњицу након смрти покојника се у многим влашким селима покојнику шаље одело, кревет и лавор, ако и остале потрепштине.
23. У својој књизи Власи кроз векове је господин Бранислав – Бата Пауновић навео:
Власи нису Римљани, нити Грци, а ни Турци, док Словенима понајмање могу припадати. Власи су потомци Илира, који су простор Србије насељавали још од каменог доба.