ПЛАТФОРМА НАЦИОНАЛНОГ САВЕТА ВЛАХА

О ОБАВЕЗУЈУЋИМ ДЕФИНИЦИЈАМА И ТЕРМИНОЛОГИЈИ СА ЦИЉЕМ ПРЕЦИЗНИЈЕ САМОИДЕНТИФИКАЦИЈЕ И ЕМАНЦИПАЦИЈЕ ВЛАШКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ, ЊЕНОГ РАЗВОЈА И ПРОМОЦИЈЕ, КАО ЗАЈЕДНИЧКИ ИМЕНИТЕЉ ДЕЛОВАЊА ОРГАНА КУЛТУРНЕ АУТОНОМИЈЕ

У В О Д

Имајући у виду да, годинама уназад, у различитим друштвеним сферама, како у Србији, тако и у иностранству, постоје произвољности у тумачењима специфичности постојања, живота и рада влашке заједнице у Србији, наметнута је потреба доношења Платформе, као појмовника са једнозначном терминологијом и дефиницијама за општу и посебну употребу.

Овакав, експлицитни, документ са трајним важењем, намењен је отклањању непрецизности, заблуда и контроверзи, у комуникацији унутар влашке заједнице, али и у претпостављеној, вишесмерној комуникацији влашке заједнице са друштвеним и политичким окружењем у земљи и иностранству.

У основи, овај документ, треба да побољша комуникацију међу Власима, са Власима и о Власима, уз напуштање увреженог стереотипа, који ни у чему није примерен њиховој реалној самоидентификацији, као и степену развоја на коме се ова заједница данас налази, уз уважавање специфичних социо-културолошких и социо и психо-лингвистичких карактеристика њених чланова.

Представљене обавезујуће дефиниције имају задатак да искључе било које произвољно тумачење, како целине, тако и појединих детаља влашког питања, али и да дају усмерење како и на који начин да се то аутентично репрезентује, у циљу развоја, еманципације и промоције влашке заједнице. Уједно, овај документ има за циљ да, у највећој мери, отклони нејасноће и непрецизности у реализацији гарантованих права и обавеза влашке заједнице, као и у примени и остваривању надлежности, заснованих на законима који третирају права и слободе националних мањина и њихово организовање на основу важећих закона и Уставу Републике Србије.

За примену ове Декларације у пракси, неопходно је постојање друштвеног и политичког консензуса, како у самој влашкој заједници тако и читавом друштву, уз подразумевајућу институционалну подршку позитивној дискриминицаји према мањинским заједницима у Србији.

Овај документ је био тема првог тематског Панела који је Национални савет Влаха организовао у Бољевцу, 30. јула 2011. године, а неколико пута разматрао га је и Извршни одбор НСВ, квалитативно и квантитативно мењајући његову садржину.

П р е а м б у л а

Највиши представнички орган влашке заједнице у Србији је Национални савет Влаха.

Темељ рада и одлучивања Националног савета Влаха чине Статут (донет шестог новембра 2010. године у Жагубици и Декларација о остваривању и унапређењу права влашке националне заједнице заснованих на законима који третирају права и слободе националних мањина и њихово организовање и Уставу Републике Србије.

1. ВЛАСИ – ЕТНИЧКИ ЕНТИТЕТ У ИСТОЧНОЈ СРБИЈИ

На српском: Вла,Влах, Власи, Влајина, Влајне, влашки језик, влашки;

На влашком језику: Румîн, Румîњи; Румîна, Румîње; Вла, Влајна, Власи; љимба румîњеаскă; румîње(а)шћ(тј)е, љимба лу Румîњи нуоштри, љимба а нуоастрă, љимба Влахă, љимба влашка.

– У процедурама пописа становништва, уколико се примењује двојезично исказивање припадности, може да се користи само назначена двојезична синонимија.

– Друга имена, дефиниције, нове кованице или терминологија везана за влашку заједницу и њихове припадник(ц)е не могу се примењивати ни у усменој ни у писаној јавној (било културолошкој било правној) комуникацији, осим уколико се оваква номенклатура не промени одлуком Националног савета Влаха.

– Употреба имена Власи-Румуни, Румуни-Власи, Власи-Срби или Срби-Власи, није никада постојала и осим што представља једну вештачку и несхватљиву творевину, ремети еманципацију и развој влашке заједнице. Из тог разлога, неприхватљива је употреба тако измишљених имена, те се због тога не могу ни везивати за Влахе и влашку заједницу, нити је могуће да их било ко под тим именом заступа, у интерној или екстермној комуникацији, укључујући и процедуре избора и сам избор Националног савета Влаха. Најјачи аргумент који иде томе у прилог је чињеница да се ради о синтагмама које могу убрзати асимилацију Влаха.

– У наведеном светлу треба посматрати и веома занимљиве податке са два ранија пописа становништва у Србији, што може да укаже на сву штетност манипулисања непостојећим етничким номенклатурама на штету Влаха:

1. На попису становника 2002. године, било је евидентирано 40.054 Влаха/Влахиња, а чак 54.726 говорника/ца влашког матерњег језика;

2. На попису становника 1991. године, Срба алтерофона (!), са влашким матерњим језиком, било је преко 101.000 хиљада.

2. ВЛАШКИ ЈЕЗИК У ИСТОЧНОЈ СРБИЈИ И ЊЕГОВА ЛИНГВИСТИЧКА ПРИПАДНОСТ

Влашки језик источне Србије представља лингвистичку целовитост између Дунава и Мораве, до границе са Бугарском, а наставља се и у видинској бугарској области.

Лингвистичка припадност влашког језика источне Србије је позната и не може се класификовати на неки други начин. Власи су говорници Лингуа дацо-романае сиве валацхицае, а у савременом смислу лингвистичког тумачења (постоји десет романских/романичких језика: француски, окситански или провансалски, португалски, кастиљански, каталонски, сардски, италијански, рето-романски и румунски, док се десети старо-далматски тј. далматски или веглиотски који угасио погибијом задњег говорника – Туоне Удаина Бурбура 10. јуна 1898. године у 6:30 х).

– Конкретизацијом наведене чињенице у Националном савету Влаха 20. марта 2011. године исказано је следеће: Влашки језик са обе стране Дунава у лингвистичком смислу настао је у историјским условима “романизације” староседелаца на широком балканском простору. Али су влашки говори јужно од Дунава остали без развојне надградње која је позната међу лингвистима као “ре-романизација”.

– У источној Србији по својим садашњим карактеристикама влашки језик представља регионални мањински језик данашњих Влаха.

– Имајући у виду регионални карактер влашких говора који се у таквом регионалном статусу назива влашким језиком, са тим смислом може се говорити о његовој условној територијалној издиеренцираности на Хомољско-Браничевско наречје и Крајинско-Тимочко наречје.

3. ОЧУВАЊЕ ВЛАШКОГ ЈЕЗИКА КАО РЕГИОНАЛНОГ ЈЕЗИКА

Очување влашког језика као регионалног језика је обавеза о којој брине Национални савет Влаха у светлу претходних објашњења и правила датих у Европској повељи о регионалним или мањинским језицима.

Извод из Европске повеље о регионалним и мањинским језицима:

Члан 1 – Дефиниција

За потребе ове Повеље:

а) “регионални или мањински језици” су језици који:

(и) су традиционално у употреби на одреденој територији једне државе од стране држављана те државе који чине бројчано мању групу од остатка становништва те државе и који су

(ии) различити од званичног језика те државе, што не укључује дијалекте званичног језика те државе или језике радника миграната;

б) “територија у којој су регионални или мањински језици у употреби” означава географску област у којој су поменути језици средство изражавања одређеног броја људи, чиме се оправдавају различите мере заштите и унапређења предвиђене овом повељом;

– У контексту наведене Повеље треба допунити списак језика који је наведен у ратификационом документу о њеном усвајању у време надлежности Скупштине СРЈ.

– Стагнанација у развоју влашког језика, још из времена европске Модерне, до данас, одвојила га је од развојно интензивног пута осавремењеног, нормираног, модерног, румунског језика. Отуда све иницијативе за очување и коришћење влашког језика треба да имају у виду садашње стање, са циљем његовог свестраног развоја као посебног језика.

4. ВЛАШКО ПИСМО

У историјском контексту о влашком писму може се говорити од 1484. године, од када датирају први писани документи на влашком језику (идиоматицо валацхицо сцриптус), до данашњих дана. Упркос дугим прекидима у његовом директном аплицирању, не може се занемарити да је оно до Влаха допрло и у ћириличној и у латиничној форми. Зато је потпуно логично да влашко писмо мора да има упориште у оба таква још увек присутна влашка искуства и пракси.

– Када је у питању писање на влашком, међу Власима се може говорити само о рудиментарном коришћењу доступних писама, уз краткотрајно интензивирање ћириличног решења после Другог светског рата, али не и о развоју писмености на влашком језику.

– Имајући у виду претходно искуство, може се говорити о томе да је, 24. јануара 2012. године, на седници у Петровцу на Млави, Национални савет Влаха донео оперативну важну одлуку о продужавању и даљем развоју писања на влашком језику.

5. ЗАПИСИВАЊЕ НА ВЛАШКОМ ЈЕЗИКУ

Доношењем претходне одлуке, створени су сви предуслови да у наредном периоду отпочне интензивније корићења наведеног писма.

6. НОРМИРАЊЕ ВЛАШКОГ ЈЕЗИКА

Ово је врло актуелна тема у наступима Националног савета Влаха. Међутим, то се може везати само за писмо као ортографском систему, а не и за језик на коме постоји веома мало писаног материјала.

Приоритетни задатак Националног савета Влаха је очување и ревитализација влашког језика и његових наречја.

– У циљу превазилажења констатованог стања, задатак надлежних органа Националног савета Влаха је да у сарадњи са Просветним саветом Републике Србије, сачини предлог плана и програма, као и одређена методичка упутства за изучавање влашког језика у срединама где живе Власи и у складу са законом истакну такве шире потребе.

– Неопходним допунама школских програма треба обухватити постојеће наставне планове и програме за основне школе, који би садржали делове о историјском и културном наслеђу, као сведочанство о вековном постојању Влаха на просторима источне Србије и Балкана.

– Подразумева се да све измене и допуне треба да се ускладе са релевантним законима који третирају област система образовања Републике Србије, као и важећих планова и програма за основно школско образовање Републике Србије.

7. ВЛАШКА ИЗДАВАЧКА ДЕЛАТНОСТ

Званичним усвајањем влашког писма, отварају се нове могућности за писање на влашком језику, што је предуслов и за развој издавачке делатности, која би била субвенционирана из одговарајућих фондова Србије, али и земаља Европске уније и других држава.

У развоју издавачке делатности на влашком језику препрека не треба да буде непостојање званичне стандардизације влашког језика у ширем смислу, већ то треба да буду два паралелна процеса.

Оквирно, издавачка делатност треба да обухвати:

– Лексикон влашког језика;

– Издавање књига домаћих истраживача и аутора који проучавају влашко наслеђе или стварају на влашком;

– Упоредна граматика влашког језика;

– Годишњи народни календар влашких традиција;

– Приручник за учење влашког језика;

– Издавање Фразеолошког влашко-српског речника, као прикладног штива за што брже савладавање језика;

– Фототипска издања Палије из Ораштије (1582.), Моксиног Кронографа (1620.), делова из Шербанове Библије (1688.)…;

– Покретање најмање једне ревије за влашки језик и традицију;

– Имајући у виду да се сваки језик, обичаји и култура лакше прихватају у дечијем добу, посебну пажњу треба посветити издавању дечијих часописа (сликовница, стрипова) и литературе;

– Други пројекти, иницирани од стране Националног савета Влаха, а у складу са политиком очувања и неговања влашке културне баштине, уз координацију Одбора за информисање и издавачку делатност и релевантне институције које ће се створити међу Власима.

8. ВЛАШКИ КУЛТУРНО-ПРОСВЕТНИ ЦЕНТАР

Потребно је формирати културно-просветне центре у свим општинским средиштима где живе Власи, који би, у складу са реалним потребама и могућностима конкретних средина функционисали самостално или у склопу већ постојећих центара за културу (као посебне секције). Њихов задатак би био да око себе окупљају све организације и удружења која се на тој територији баве очувањем културне и просветне баштине Влаха, уз перманентан развој влашке еманципације, развоја и промоције културних садржаја. Све активности ових центара или секција биле би координиране од стране Одбора за културу Националног савета Влаха, односно од одговарајућих наменских институција које се буду развиле у систему културне аутономије Влаха.

9. ВЛАШКИ МЕДИЈИ

Реализација савремене медијске делатности уз обезбеђивање међународне подршке (С.Е.Е.М.О, Беч и сл.), у изради и коришћењу штампаних и електронских медија. Предуслов оваквој организацији било би формирање Влашке медијске агенције, за ниво информисања на влашком и других презентационих и етничких културолошких потреба влашке заједнице.

10. АГЕНДА О ДОДАТНОЈ ПОДРШЦИ ВЛАСИМА У СРБИЈИ

Резултат позитивног оџива Владе Републике Србије везано за ширење и обогаћивање могућности и праксе влашке еманципације на локалном, регионалном и републичком плану и додатног мониторинга Владе над апликацијом мањинских права влашке заједнице.

11. ВЛАШКА КУЋА

Један заокружени амбијентални систем и више његових општинских реплика као музеја (или секцја постојећих музеја) влашке традиције, у циљу очувања, памћења и презентације влашке материјалне и духовне културе. У ту сврху упутиће се позив свим припадницима влашке заједнице да у духу традиције задужбинарства, поклоне или трајно пренесу оваквој институцији на употребу неки свој објекат који би могао да буде преуређен у наведене сврхе. На том принципу би могле да буду организоване “влашке куће” у свим срединама где за то има могућности.

12. ЗНАЧАЈНИ ДАТУМИ ВЛАШКЕ НАЦИОНАЛНЕ ВЕРТИКАЛЕ

Мноштво је светковина које се могу кандидовати за влашку националну светску/европску/балканску/регионалну прославу, али две, свакако, треба уврстити:

– Античко слављење ПАРИЛИА, 21. априла сваке године – пастирска слава пастира (Рамнес, из којих су настали Латини), оснивача Рима посвећена богињи ПАРЕС, установљена у далекој прошлости (758-728. пре Христа).

У данашње време то се скоро у дан поклапа са прославом код Влаха источне Србије везано за прву мужу (премлаз) оваца и обред НĂПРООР (22. април по јулијанском календару, свети Јануарије по православном календару. То је уствари почетак пастирске нове године, један дан пре Ђурђевдана.

– Датум када је император Царацалла изједначио све слободне грађане Римске Империје проглашењем њихове једнакости са престижном припадношћу грађана Рима. То је Цонститутио Антонниниана 212. године (11. јула), по коме је сваки такав (нови фискални и војни обвезник) могао да користи престижно име: ЦИВИС РОМАНУС СУМ!– ГРАЂАНИН САМ РИМА! Наравно са правима и обавезама које је у то време подразумевало такво племенито име. Сви самосвојни називи Влаха на Балкану (подунавље, Истра, историјска Македонија – Меглен, Олимп, Тесалија, Пинд, Епир итд.), али и у Швајцарској (Рето-Романи) у основи имају име које је хипостаза (изведени назив) од РОМАНУС (припадност Римској Империји). Има основа да се наведена година прославља као дан када је почело рађање директних предака данашњих Влаха на свим просторима Европе. Ове (2012.) године, од тада се навршава тачно 1800 година.

Аутор: Национални савет Влаха

Close Menu